Prilikom razgovora, koleginica mi se požalila kako je njen petogodišnji sin ne sluša. Pričajući užurbano i vrlo uzbuđeno, primećujem koliko joj je teško. Suprug je kriv za sve, dete je ,,povuklo“ na njega. ,,Sve ima, tablet i telefon. Kupili smo mu kuče, ali džaba“! U pravu je. Sve ima. Osim predstave kako treba da ,,izgleda” emocija? Kako se daje? Na grame ili zagrljaje? Ko je pruža i na koji način?”
Proces odrastanja često nije lak. Šta više, može biti bolan kako za roditelja tako i za dete. Od malena Vas uče kako da se ponašate. Šta ne valja, koliko i šta treba da radite? Istražitelj u detetu plaši roditelja, pokreće stare zaboravljene uspomene, pa odgajatelji umesto prirodnog čina, vide opasnost i pretnju- ne tako, ne tamo, ne toliko. Niko Vas nije naučio o fazama razvoja deteta. Koja je uloga roditelja u procesu vaspitanja? Da ga morate naučiti važnim stvarima za svet odraslih. Onako kako nisu učili Vas, ni Vaše roditelje. A znanje nam je svima potrebno, da ne zalutamo.
U prvim godinama života važno je da dete bude sigurno. Ljubav nije zabranjena, ali nije poželjna ni preterana pažnja. Dete mora da nauči da roditelji, naročito majke, nisu uvek tu, da povremeno mora ostati samo. Olakšajte detetu tako što ćete se uvek vratiti onada kada ste obećali. Pružanje i ispoljavanje emocija je poželjan čin vaspitavanja. Kako pozitivnih i lepih tako i onih koje nazivamo negativnim. Bilo bi dobro da ohrabrujete decu koliko god da su mala da pričaju o problemima. Takođe i pre verbalnog perioda razumevanje deteta i razgovor sa njime je plodonosan u daljem činu vaspitanja. Razumevanje detetovih faza istraživanja, grešaka i nestašluka bez preteranih emocija je značajno za dete. Uz sve to, dete ne sluša ono što pričate već kopira i imitira roditelje. S toga ako Vas dete ne sluša, ne sedi ili ne jede ,proverite da li ste Vi njegovo ogledalo? Da li mu posvećujete svesnu pažnju? I da li ste tu onda kada je potrebno? Jer pet kvalitetnih minuta, nekada oboji dečiju dušu. Učite decu da kažu hvala. Da zagrle jako. Disciplinujte ih uz pomoć odgovornosti prema sebi i drugima.
Dajemo samo ono što imamo i znamo. A to je ono što smo stekli pre rođenja deteta i što nam je sredina ostavila u nasleđe. Sa tim kartama ćemo dalje igrati i pokušati kada se ne snađemo da izvučemo ,,keca iz rukava“ . Ali deca uvek imaju neku kartu viška, da zastanemo i ne znamo šta dalje? Ono što dajemo to nam se i vraća. S toga se ljubav uči. I znajte, ona je univerzalan začin. Ukoliko se dodaje na pravi način, prepoznaje se i nauči kako da se primenjuje. U svim situacijama.
Autor: Bojana Aleksić, pedagog i psihoterapeut u edukuaciji
