Još par meseci, tačnije četiri, a Nena nije ni na pola posla. Trebalo je do januara da preda rukopis za svoj novi roman. Po ugovoru imala je rok i morala je to da ispoštuje. Imala je super ideju, dobru priču, ali kad bi sela da piše, rečenice koje su joj se motale po glavi, nisu imale smisla. Tumarala je cele noći po kući, misleći da će joj bolje ići kad ukućani odu na spavanje, a ona se prepusti svojoj mašti. Ali ni jedan redić nije napisala.
Ustala je jako rano uznemirena što ne zna šta da piše. Izašla je iz zgrade da malo prošeta. Napravila je par krugova po naselju a onda je sela na klupu koja je bila iza njene zgrade.
Do klupe vodila je stazica koju su ljudi napravili gazeći travu. Ali u jesen taj deo oko klupe bio je predivan. Lišće je prekrilo stazicu kao i ceo travnjak oko klupe. Pored je bila velika žalosna vrba i sve je davalo utisak da se nalazite na nekoj sceni i da će odjednom da se upali reflektor i kamera počne da snima.
Sela je, izvadila blok za pisanje i olovku. Pogledom odluta daleko. A onda zažmuri i duboko uzdahne. Uze olovku i poče nešto da piše.
Iz razmišljanja prenu je bakica, koja je svojim slabašnim glasom upita da li može da sedne. Nena se osmehnu i pomeri se da baka sedne.
„Kako volim jesen. Sve je tako lepo i puno divnih boja“ – reče bakica. „A ja, rekoh, da iskoristim ovo lepo vreme da prošetam i da kopiram ovo“ – reče i izvadi iz kese nekoliko listova iz nekih novina.
„Ja sam bila glavna medicinska sestra. Za vreme rata obučavala sam mlade medicinske sestre i često držala motivacione govore. Evo u ovim novinama su pisali o meni na šest strana. Išla sam da kopiram pa da podelim svojim prijateljima“ – reče ponosno baka, iako stara, reklo bi se da ima oko 80 godina, ali pravog držanja, sređene frizure i veoma lepo obučena.
„Ja živim u onoj zgradi, preko puta. Ako želite možete navratiti kod mene da razgovaramo“ – reče baka i pruži joj vizit kartu. Zatim ustade i uputi se ka svojoj zgradi.
Nena ostade još neko vreme na klupi razmišljajući o baki. Kada je došla kući ukuca njeno ime u pretraživaču. Iznenadi se kad na početku pretrage ugleda njenu sliku iz mlađih dana u uniformi medicinske sestre, okružena mladim sestrama i reklo bi se doktorima. Pročita tekst ispod slike koji samo potvrdi bakinu priču.
Baka je zainteresova i Nena odluči da ode kod bake na razgovor. Pre toga pozva je telefonom da se dogovore o vremenu posete. Baka vidno zadovoljna predloži Neni da dođe sutra u 10 časova.
I tako su se njihova druženja nastavila. Nena je bila oduševljena bakinom pričom i reši da napiše roman o njoj. Promeni prvobitnu ideju za roman i poče da piše divnu priču o bakici Olgi.
Autor: Sanja Trninić
