Bio je topao majski dan, kada je Milica osetila prve bolove. Pozvala je muža i rekla da je vreme da krene u bolnicu. Torba je već odavno bila spremna, tako da je odmah nakon tuširanja krenula u bolnicu.
Porođaj je trajao satima. Bila je potpuno iscrpljena ali opet srećna kad je čula plač svoje devojčice.
Dete su odneli na merenje i pregled. Milica je nestrpljivo čekala da joj donesu njenu princezu. Vreme je prolazilo ali niko nije dolazio. Zabrinuta, počela je da doziva babice i doktora. Onda je ušla jedna babica i saopštila joj da njena devojčica nije preživela.
Milica je tražila da joj dovedu doktora ali on se nije pojavljivao. Počela je da viče i jeca. Ubrzo su došli i dali joj neki jak sedativ od kog je brzo zaspala.
Tako su je držali danima. Rodbini su rekli da je jako teško podnela gubitak deteta i da mora da bude pod lekovima neko vreme.
Posle nedelju dana pustili su je kući. Bila je kao robot. Samo je radila šta joj kažu i sve vreme je ćutala, zagledana u jednu tačku.
Vreme je prolazilo ali ona se nije mnogo promenila. Živela je samo što mora.
A onda je jednog dana rešila da pokrene istragu o njenoj devojčici. Bila sigurna da je ona živa. To nimalo nije bilo lako ali je kopala na sve strane.
Posle petnaestak godina naišla je na nekakav trag ali nije bila sigurna.
Saznala je da ta devojčica živi u gradu koji je oko 200 km udaljen od njenog grada. Sela je u auto i krenula.
Muž je već odavno odustao od objašnjavanja da njihovog deteta nema više. Iako je želeo da pokušaju ponovo, na svaki pomen toga, ona bi podivljala i počela sve da lomi po kući. Vremenom je odustao od te ideje. Ali suviše je voleo da bi mogao da je ostavi. I tako su prolazile godine. Taman kad je mislio da je odustala ona reče da je možda našla ćerku i otputova. Nije hteo da je zaustavlja. A ne bi ni mogao.
Stigavši u taj grad, uze sobu u hotelu i čim se smestila krene u obilazak ulice u kojoj je dobila informaciju da devojčica živi.
Tog dana nije imala sreću da je sretne ali sutradan rano ujutru opet je bila na istom mestu.
Bio je vreo dan. Srećom, preko puta kuće bila je klupica ispod drveta. Kupila je hladan sok i strpljivo čekala. Posle podne, oko pet, primeti da neko izlazi iz kuće. U trenutku prestade da diše. Devojčica je toliko ličila na nju da nije bilo nikakve sumnje da je to njeno dete.
Sad joj je bilo lakše, ali kako da joj priđe i šta da radi.
Sutradan, uveče kad se devojčica vraćala iz škole, Milica odglumi da joj je loše i na par koraka od nje, kao onesvesti se. Ona pritrča i upita Milicu da li je dobro. Ponudi Milici ruku i odvede je do klupe. Tad im se pogledi sretoše. Devojčica u momentu se iznenadi zbog sličnosti, pa čak napravi i šalu na račun toga. Milica se nasmeši i prihvati šalu.
Posle toga, trudila se često da prolazi tuda kako bi se kao slučajno srele.
Devojčica znajući da ne živi sa biološkim roditeljima, poče ih ispitivati o pravim roditeljima.
Jednog dana, Milica se osmeli i potraži ženu koja je sada bila majka njenoj devojčici.
Predstavi se i zatraži da urade analize i ako su njene pretpostavke tačne, da kažu devojčici istinu.
Znajući da će jednog dana doći do toga, roditelji pristadoše na to.
Analize su samo potvrdile ono što je Milica već znala.
Seli su sa devojčicom, kojoj su dali ime Maja i ispričali joj istinu.
Maja je to jako dobro primila verovatno što joj se Milica dopala još prvog dana.
Maja je zatražila da ode i živi sa svojim pravim roditeljima.
Pošto su je mnogo voleli, ljudi koji su je odgajili, nisu mogli da odbiju tu njenu molbu. Nastavili su da je posećuju a Maja je uživala u svom novom domu sa svojim pravim roditeljima.
Autor: Sanja Trninić
