Juče, dok sam ispijala kafu i pretraživala nešto na internetu, naišla sam na citat čuvene Džejn Ostin: „Nije istina da nas definiše ono što mislimo ili kažemo. Definiše nas ono što radimo“. Nasmejala sam se jer sam istog trenutka shvatila da mi takve misli prođu glavom barem jednom dnevno…
Zaista, naizgled tako jednostavna rečenica, a u njoj je sadržan sav smisao ljudskog postojanja. I, ako malo bolje razmislimo, nije malo stvari u životu koje će nas uveriti upravo u tačnost ovih reči. Znala je to legendarna Džejn lepo da sroči, a znamo i mi, nego nemamo naviku da razmišljamo…
Upravo tako, ne razmišljamo o svojim postupcima i prilično malo pažnje posvećujemo onome što je zaista bitno. Konstantno se trujemo mislima o tome šta će biti sutra, šta neko drugi radi, misli ili govori, kako bi bilo da je sve drugačije i sl. Govorimo stvari za koje smatramo da su „cool“ , i da će se nekom drugom dopasti i verujemo da nas to određuje kao osobe.
A da li nas, zaista, tuđe mišljenje može odrediti kao osobe? Kako smo došli do toga da uopšte o nekome donosimo zaključak na osnovu par dobrih ili loših rečenica koje izgovori? Zar nisu postupci ljudi ono što je najvažnije i ono što nam kaže mnogo više nego bilo koja reč?
Da samo malo češće postavimo sebi slična pitanja postalo bi nam jasno šta je ono što je suštinski važno kod nekog ljudskog bića. Zapravo, šta je ono što bi trebalo da bude jedino merilo za procenu ljudskog karaktera… A to su, svakako i isključivo postupci koje čovek čini.
Može sada svako od nas da vrti glavom i negoduje, da daje prednost razgovoru i rečima nad bilo čime drugim, ali činjenica je samo jedna – reči umeju da zavaraju, ali postupci nikad! Mnogo se puta svako od nas prešao verujući u nečije priče, obećanja i pretpostavke, ali ko god je posmatrao određeno ljudsko biće kako se ponaša i šta radi – nije pogrešio.
Reči su varljive, umeju da ublaže i najjaču bol, ali i da poseku poput mača. I baš iz toga vidimo da su nepouzdan izvor za definisanje nekoga kao dobre ili loše osobe. Mnogi umeju da govore sladunjavim rečima, da ih upakuju u najlepše odelo i izgovaraju ih umiljatim glasom dok im se u glavi kriju najzlobnije misli… S druge strane, dobar čovek nikada neće učiniti nešto loše, niti je loš čovek sposoban za dobra i plemenita dela.
Ne, nije pogrešila Džejn Ostin, sve nas definiše isključivo to kako se ponašamo prema drugim ljudima, koliko ih poštujemo, vrednujemo, koliko smo spremni da pomognemo, budemo iskreni i ostavimo lični interes i manipulaciju po strani. A samo to shvatanje da je bitno isključivo to kako se ponašamo, a ne šta pričamo – otkriće nam mnogo i o nama samima.
Potrebno je samo da budemo iskreni prema sebi i da ne zatvaramo oči pred istinom koja često može biti bolna. Neophodno je da priznamo sebi da nisu svi ljudi onakvi kakvim se prikazuju, tj. kakvi govore da jesu, i da ne dozvolimo da nas pogrešno mišljenje o nekome odvede na krivi put. Jer to je ono što radimo – ubeđujemo sebe u to da neko „nije takav, samo nam se čini“. Ne, ne čini nam se, onaj ko je sposoban da nekoga povredi, uvredi, izda – TAKAV JE!
Onaj ko na bilo koji način povredi drugo ljudsko biće – loš je i ne može biti dobar koliko god da zasladi svoje reči i koliko god predivnih i umilnih stvari da vam kaže. „Čovek“ koji ubije nekoga, ali „voli“ i „poštuje“ svoju porodicu – loš je i ne može biti dobar ni u jednoj galaksiji. Da je dobar poštovao bi i svoje i tuđe, ne bi nanosio bol nikome i dovodio svoje bližnje u neprijatnost.
Dakle, dragi moji, samo se dela računaju! Ne reči, ne bezvredne, ulepšane i nakićene reči jer koliko god da su lepe, izgovorene sa usana zle osobe – postaju otrovne. Zato ne dozvolite da vas truju i zavaravaju pričama o svojoj dobroti i o tome da su „sa vama drugačiji“ , vas vole, poštuju i imaju samo reči hvale za vaš izgled, ponašanje i obrazovanje dok drugi ne valjaju… Ne dozvolite osećanjima da vam navuku maglu na oči – ono što neko čini dovoljno govori o njemu i što pre to prihvatite biće bolje po vas.
Takvima niko ne valja i brinu se samo za sebe, a vi ste marioneta koju će iskoristiti i baciti kada prestane da im služi. Ne žmurite pred tuđim (ne)delima i ne zanemarujte ih – možda uspete da spasite sebe, a i još nekoga…
Autor: Bojana Krkeljić
