Ovo jutro otpočela sam kao i svako drugo, spremajući se za posao. Ništa nije ukazivalo na to da će se uskoro desiti nešto veoma neobično… Naime, dok sam se umivala, podigla sam glavu i u ogledalu ugledala nesvakidašnji prizor…
Bila sam to ja, ali nikako ova sadašnja ja! U ogledalu sam videla jednu zreliju, mudriju sebe, lepo sređenu i duboko uverenu u ono što govori. Pitajući se da li me upravo razum napušta, tupo sam gledala u poznat, a opet tako nepoznat lik. Tada je druga ja, ona iz ogledala prekinula tišinu.
„ Šta to radiš sebi? Meni?! Šta, zaboga radiš MENI?! Odakle ti pravo?“
„A?“, nekako upitah, ako je to uopšte bilo pitanje… Više je bilo moje preispitivanje sopstvenog uma, ispuštanje zvuka čisto da se uverim da ne sanjam.
„ Nemoj tako tupo da me gledaš! Kao što vidiš, ali možda ti još ne dopire do mozga, ja sam TI u budućnosti! Došla sam kako bih te sprečila da nas uništiš obe!“
„ Koje obe, kad reče da smo jedno?“
„ Jesmo, jedno smo, samo što nas ti nekako kidaš na dva dela. Ja znam ko sam i šta sam sve postigla u životu, tome sam težila otkad znam za sebe. A znaš i ti to odlično… Sve su to bile tvoje želje i one su se zaista ostvarile. Međutim, ti mi sada remetiš život!“
„ Kako ja tebi remetim život? Pa onda bih radila protiv sebe same… Idi, molim te, ne sastaje mi se sa utvarama ranom zorom!“
„ Nisam ja nikakva utvara i ne idem dok ne popraviš sve što si zabrljala! Osećam da skrećeš s puta kojim sam ja bezbedno prošla i raščistila ga za tebe, kako bi sigurno stigla na svoje odredište. Da li mi je ovo hvala?!“
„ Ja skrećem s puta? To uopšte nije tačno, samo ne ide baš sve po planu, ali to je valjda normalno…“
„ Normalno?! Lepo ja rekoh da si skrenula! Nije to, mlađa verzijo mene, normalno, nego se u tebi gasi entuzijazam koji si nekad imala. Entuzijazam koji sam ja odnegovala do kraja i stigla do cilja, a sad primećujem kako se gasim…“
„Gasiš se? Zbog mene? Znači, buduća ja se gasi zbog sadašnje mene?“
„ Tako je! Gasiš me! Gasiš sebe! Skrećeš sa puta kojim znaš da treba da ideš, krivudaš, lomiš se, ispijaš i sebe i mene. Ne mogu to da dozvolim jer znam gde treba da stigneš. Ne budeš li se držala svojih snova i jurila za njima, gotove smo obe!“
Nisam imala šta da odgovorim, samo sam i dalje gledala u ogledalo, još uvek nesigurna u to da li se sve ovo zaista dešava.
„ Pa da, gledaj me i ćuti, to je najlakše! Samo ćuti i trpi i ubij nas. Eto, to su tvoji izbori! A nekada si umela da pomeraš planine. Takva si mi dala snagu da dospem ovako daleko, a sada isisavaš život iz mene…“
„ Dobro, ne drami! Ako si došla da me upozoriš, hvala ti. Nema potrebe za ovom raspravom koja se odvija na granici sa zdravim razumom. Nalazim se u paralelnom univerzumu, logično je to da sam zbunjena… Pa neka i nisi stvarna, s razlogom sam imala ili zamislila ovaj razgovor. Idi i ne brini se, izvući ču nas iz haosa u koji sam nas uvalila…“
Kada sam ponovo pogledala, u ogledalu sam videla sebe u sadašnjem trenutku. Ponovo sam bila sama i dugo sam razmišljala o ovome što se upravo dogodilo. Možda je mudrija verzija mene ipak u pravu, trebalo bi malo jače da prigrlim život…
Autor: Bojana Krkeljić
