Digitalna era donela nam je mnoge pogodnosti. Međutim, kao i sve drugo, koliko ima prednosti, toliko (a možda i više) ima mana. Tako se neko lepo setio da napravi društvene mreže i omogući ljudima koji žive daleko jedni od drugih da se, ipak, na neki način povežu.

I onda je sve počelo tako što smo prvo mogli da se dopisujemo međusobno sa kraja na kraj sveta, potom i da delimo fotografije, pa i da se gledamo putem kamera… I tako redom, mogućnosti su postajale sve veće, korisnika društvenih mreža je bilo sve više i, reklo bi se – svi srećni i zadovoljni.

Ipak, takvi kakvi jesmo, mi gledamo da sve što možemo iskoristimo na najgori mogući način. Naravno, ne svi, ali imajući u vidu količinu ljudi koji se lažno predstavljaju, prave lažne profile, koriste tuđe fotografije i sl. ne mogu a da ne primetim da je takvih psihopata ipak – previše.

I dok, sa jedne strane, postoje oni koji zaista imaju neku „dijagnozu“ i kojima je neophodna stručna pomoć, šta sa onima koji su, navodno, normalni? Šta sa onima kojisu „obični ljudi iz komšiluka“ koje svakodnevno viđate, koji se prave fini, sa svima su dobri i za svakog imaju reči hvale sve dok ne sednu ispred svog kompjutera i ne počnu da vrebaju iz zasede?

Da, jezivo zvuči, ali oni postoje! Nažalost postoje, teško ih je „provaliti“ i obično se sve sazna tek kada se nekome prijateljstvo sa takvom osobom ozbiljno obije o glavu. I upravo je to pravi pokazatelj užasne situacije u koju smo, kao društvo, došli.

Data nam je mogućnost da budemo bliskiji jedni sa drugima, da budemo upućeni jedni na druge i da mnogo brže, bolje  i lakše rešavamo razne probleme. A šta dobar deo ljudi radi? Pravi lažne profile, vreba poznate i nepoznate ljude i onda im piše, preti, špijunira na sve strane.

I šta onda raditi u takvoj situaciji? Kako se ponašati kada vas neko bombarduje uvredljivim porukama sa nekoliko različitih profila, kada vam uznemirava prijatelje i rodbinu pritom ugrožavajući i vaš život i posao?! Nekako se čini kao da pravog odgovora nema…

Možete da ćutite i trpite, prijavljujete do beskonačnosti – ali uzaludno, da nekako naučite da se nosite sa nemilom situacijom, ali ne i da u potpunosti iskorenite problem. Jer, retko ko će reagovati na „sitna“ uznemiravanja i „bezazlene“ pretnje, sve dok se ne ispostavi suprotno. Sve dok se na veoma loš način ne dokaže da ništa nije bilo bezazleno i da je svaka, makar i najsitnija, uvredljiva reč na tuđi račun znak za uzbunu.

Neka su u pitanju i neke smešne tinejdžerske rasprave, bolje je reagovati, nego čekati da prođe vreme i da sitno preraste u krupno. Vređanja, ružne reči, rasprave itd. treba ostaviti za neka druga mesta (ukoliko uopšte treba da postoji mesto za to), ali internet i društvene mreže trebalo bi da služe nečemu potpuno drugačijem.

Zato nečije lične frustracije, nezadovoljstva i rasprave ne treba da se šire na javnim mrežama i svaku prijavu uznemiravanja treba shvatiti ozbiljno jer je neko sasvim sigurno imao razloga kada je prijavio da mu nešto smeta.

Zato nikada nemojte žmuriti pred nasiljem na internetu, jer verbalno nasilje često ume da boli kao i fizičko, ako ne i više. A ukoliko imate nešto da raspravite sa nekim, učinite to u četiri oka, a ne preko društvenih mreža i poruka, pritom se krijući iza lažnih profila. Ukoliko ste sigurni u ispravnost svojih postupaka i smatrate da imate nešto pametno da kažete – onda ne morate kriti svoj identitet i koristiti statuse, poruke i komentare kako biste prozivali nekoga i pisali ono što u realnom svetu ne smete da izgovorite.

Autor: Bojana Krkeljić

Nešto se u nama posle silnih dešavanja prelomi, stegne ko malter u kofi i očvrsne i tu povratka više nema. Sazrevajući shvataš da nekim ljudima nikada nije ni trebalo dati baš nikakvu šansu. Nije trebalo prećutati, biti fin ili oprostiti. Znam da se kosi ponešto sa načelima pozitivne psihologije – koju godinama izučavam i primenjujem, ali ljudska priroda je takva da je ne može predvideti ni sve nauke ovog sveta. Neko stagnira, a neko raste.O rastu smo puno puta čitali i ja lično pisala, a o stagniranju nešto manje.Baš iz razloga što ne želim da gubim ni reči, a ni slova o istom. Znate i sami drugari moji da se od đubreta torta naparaviti ne može. Mislim ono može, ali je to ipak samo đubre. Stagniraju ljudi, date im ruku ili obe, crpe vas, ali zalud… Nisu promenili ništa kod sebe i vi tu ništa ne možete učiniti. Ostavite ih da se troše, kao rolna toalet papira za njihova licna s..nja. Nema tu uvrede, takve osobe nemaju obraza, vaše stop za njih je samo tako neki znak… Pošto već prelaze granicu i ništa ne pali, hajde da budemo ponekad bezobrazni i mi. Da se na njihovom nivou svesti i poimanja o duhovnom i materijalnom oko njih, objasnimo i definišemo njihovu ličnu samosvest. Znači objasnimo osobi da nešto nećemo, ne želimo i otvoreno joj kažemo i damo razlog za isto, a ta osoba se nastavlja, pokušava da nas uznemiri svojim glupostima, e tu naša tačka ne sme biti više brisana. Tako da hvala sada mojim ličnim dušmanima ,,čast je imati lične,morate priznati“, što mi daju vetar u leđa. Zapravo oni mi svojim nisko glupim postupcima pomažu da prelomim i donesem odlične odluke. Dušmančići moji, idite gde hoćete, savršeno me ne zanimaju vaše destinacije, slavlja, ordenje, bacanje po svadbama i pijanke.

Tako da zamoliću ih i ako znam da svaki moj tekst čitaju, a prave se blesavi, jer od zlobe i ne mogu da razumeju ove reči, ne trčite zamnommm višeee!!! Vaša i moja pojava u istoj sobi a kamoli na plaži na primer ne mogu biti iste i hvala Svevišnjem da je tako. Vi skrećete pažnju na silu blebetanjem, a ja svojom energijom koju emitujem na prisutne. Tako vaspitavam i svoju decu, slobodno biraju društvo, biraju mesta, jer život nam je dat da biramo kako želimo da živimo. Necemo više uzimati od života mrvice,za toliko smo ,,Porasli“. Zato ne pokušavajte se porediti samnom, ja sam biće za sebe, ali pošto sami čačkate moj život, uskoro ću vam poslati sličice, da vam pokažem gde ste me upravo vi gurnuli. Nažalost tu nećete biti prisutni, šteta za vas, ali tu ne pripadate. Hvala dušmanima za sve moje uspehe. Hvala mojim dragim pravim prijateljima što moje uspehe dele samnom, u tome je razlika u životu. To je moj odgovor što više ne želim takve ljude u životu, evo javno da pojasnim da ne budu u kako rekoše zabludi.

Autor: Sanja Radojković Djurdjević