Digitalna era donela nam je mnoge pogodnosti. Međutim, kao i sve drugo, koliko ima prednosti, toliko (a možda i više) ima mana. Tako se neko lepo setio da napravi društvene mreže i omogući ljudima koji žive daleko jedni od drugih da se, ipak, na neki način povežu.
I onda je sve počelo tako što smo prvo mogli da se dopisujemo međusobno sa kraja na kraj sveta, potom i da delimo fotografije, pa i da se gledamo putem kamera… I tako redom, mogućnosti su postajale sve veće, korisnika društvenih mreža je bilo sve više i, reklo bi se – svi srećni i zadovoljni.
Ipak, takvi kakvi jesmo, mi gledamo da sve što možemo iskoristimo na najgori mogući način. Naravno, ne svi, ali imajući u vidu količinu ljudi koji se lažno predstavljaju, prave lažne profile, koriste tuđe fotografije i sl. ne mogu a da ne primetim da je takvih psihopata ipak – previše.
I dok, sa jedne strane, postoje oni koji zaista imaju neku „dijagnozu“ i kojima je neophodna stručna pomoć, šta sa onima koji su, navodno, normalni? Šta sa onima kojisu „obični ljudi iz komšiluka“ koje svakodnevno viđate, koji se prave fini, sa svima su dobri i za svakog imaju reči hvale sve dok ne sednu ispred svog kompjutera i ne počnu da vrebaju iz zasede?
Da, jezivo zvuči, ali oni postoje! Nažalost postoje, teško ih je „provaliti“ i obično se sve sazna tek kada se nekome prijateljstvo sa takvom osobom ozbiljno obije o glavu. I upravo je to pravi pokazatelj užasne situacije u koju smo, kao društvo, došli.
Data nam je mogućnost da budemo bliskiji jedni sa drugima, da budemo upućeni jedni na druge i da mnogo brže, bolje i lakše rešavamo razne probleme. A šta dobar deo ljudi radi? Pravi lažne profile, vreba poznate i nepoznate ljude i onda im piše, preti, špijunira na sve strane.
I šta onda raditi u takvoj situaciji? Kako se ponašati kada vas neko bombarduje uvredljivim porukama sa nekoliko različitih profila, kada vam uznemirava prijatelje i rodbinu pritom ugrožavajući i vaš život i posao?! Nekako se čini kao da pravog odgovora nema…
Možete da ćutite i trpite, prijavljujete do beskonačnosti – ali uzaludno, da nekako naučite da se nosite sa nemilom situacijom, ali ne i da u potpunosti iskorenite problem. Jer, retko ko će reagovati na „sitna“ uznemiravanja i „bezazlene“ pretnje, sve dok se ne ispostavi suprotno. Sve dok se na veoma loš način ne dokaže da ništa nije bilo bezazleno i da je svaka, makar i najsitnija, uvredljiva reč na tuđi račun znak za uzbunu.
Neka su u pitanju i neke smešne tinejdžerske rasprave, bolje je reagovati, nego čekati da prođe vreme i da sitno preraste u krupno. Vređanja, ružne reči, rasprave itd. treba ostaviti za neka druga mesta (ukoliko uopšte treba da postoji mesto za to), ali internet i društvene mreže trebalo bi da služe nečemu potpuno drugačijem.
Zato nečije lične frustracije, nezadovoljstva i rasprave ne treba da se šire na javnim mrežama i svaku prijavu uznemiravanja treba shvatiti ozbiljno jer je neko sasvim sigurno imao razloga kada je prijavio da mu nešto smeta.
Zato nikada nemojte žmuriti pred nasiljem na internetu, jer verbalno nasilje često ume da boli kao i fizičko, ako ne i više. A ukoliko imate nešto da raspravite sa nekim, učinite to u četiri oka, a ne preko društvenih mreža i poruka, pritom se krijući iza lažnih profila. Ukoliko ste sigurni u ispravnost svojih postupaka i smatrate da imate nešto pametno da kažete – onda ne morate kriti svoj identitet i koristiti statuse, poruke i komentare kako biste prozivali nekoga i pisali ono što u realnom svetu ne smete da izgovorite.
Autor: Bojana Krkeljić
