Ne postoji osoba koja barem nekad u životu nije nekoga ogovarala ili makar samo prokomentarisala nečiji izgled ili ponašanje, onako… u prolazu. Nekada nas neki bliski ljudi toliko povrede i iznenade svojim ponašanjem da danima u društvu prepričavamo taj događaj pitajući se šta se toj osobi desilo i kako se toliko promenila… Ogovaramo nečije bahato ponašanje, nekolegijalnost na poslu, zlog šefa, nepravednog profesora, ljude koji drugima „podmeću nogu“ kako bi sebi obezbedili uspeh itd.
Mnogo je primera ljudskog ponašanja koje je nepravedno i zlonamerno i tada, jednostavno, ne možemo da kontrolišemo tu potrebu da makar nama bliskim ljudima ispričamo šta nas je to toliko povredilo, uvredilo i zaprepastilo. I potpuno je ok svima govoriti o šefu koji svakodnevno ima neumesne komentare na račun svojih radnica, o koleginici koja vam krade stvari ili nekim usputnim ljudima u vašem životu koji su vam se prikačili na vrat i proganjaju vas u svakom segmentu života. Takve stvari svi treba da znaju i nikada ne treba prećutati tuđe nemoralno, drsko i bezobrazno ophođenje prema drugima, ne mora uopšte da se radi o vama lično.
Međutim, mnogi imaju potrebu za ogovaranjem kao takvim, bez ikakvog povoda. Često ćemo čuti da neko prokomentariše to da se „ova baš ugojila“, ili preterano smršala, da se „ono dvoje sto posto muvaju“, kako se ko oblači, koliko jede, pije i sl. Dakle, informacije koje nisu ni za koga bitne, koje nikome ne donose ni dobro ni loše.
I tako, nikoga ne ugrožavate svojim ponašanjem, oblačenjem ili izborom partnera, ali se iznenada nađete na meti duševnih dušebrižnika koji će da vam postave dijagnozu i svakodnevno, uz kafu, barem jedno pola sata odvoje za komentarisanje vašeg života. A kakvo je opravdanje dotičnih osoba za ovakvo, ničim izazvano, ogovaranje?
Pa, njih to, kažu, jednostavno opušta! Da, verovali ili ne, postoje oni ljudi koje OPUŠTA to da pričaju loše o drugima, da svemu nalaze manu i imaju komentar na svako dešavanje u gradu. Ne, nemojte misliti da će istima biti drago kada o sebi čuju neki trač – tada ga osuđuju iz sve snage.
Elem, tračarenje je za njih u redu kada su oni ti koji tračare i svoje mišljenje smatraju jedinim validnim, a njih nemoj da se neko usudi da dira. Oni ne mogu da budu nečije „opuštanje uz kafu“.
Rekao bi čovek da se može opustiti na razne načine: uz dobar film, dobru knjigu, muziku, kviz, šetnju, igranje društvenih igara… Ali ne, neki jednostavno odlučuju da je u moru svega ostalog najbolji način da se opuste, to da komentarišu tuđi život, izgled i ponašanje.
Ipak, iako svi nekada padamo u iskušenje zvano tračarenje, kada je to jedino što umete i kada vam loši komentari na tuđi račun pričinjavaju zadovoljstvo (da ne kažemo jedino zadovoljstvo) – to ne pruža baš najbolju sliku o vama.
Jednostavno, oni koji su iole inteligentni i koji znaju da nađu zabavu u svom životu, kao i da vreme sa prijateljima provode na kvalitetan način – nikada se neće hraniti ogovaranjem. Ako primećujete da je jedino što drugima možete da pružite, to da pričate o nekoj drugoj osobi i ako se svi vaši razgovori svode isključivo na to – možda je vreme da se zapitate gde grešite?!
Možda je, u tom slučaju, došlo vreme da potražite nekakvu kvalitetniju zanimaciju, da poradite na sebi i svojim interesovanjima i pokušate da se otarasite te loše navike. Komentarisanje drugih nije relaksacija, ne služi ispunjavanju vremena i ubijanju dosade, to je samo jedna jako ružna navika i imaju je uglavnom neostvareni i zlonamerni ljudi – ne budite deo njih.
Autor: Bojana Krkeljić
