Pošto leto provodim u Beogradu radeći, onda koristim svaki vikend, kad imam mogućnost, da negde odem van grada, da budem malo u prirodi. Tako za ovaj vikend zajedno sa sinom smo otišli preko organizacije Srbija za mlade da posetimo mesto – Krčedinska ada, a najviše zbog prelepih konja koji žive tamo. Kada smo stigli do restorana Sidro, koji se nalazi u Beškoj, podelili smo se u dve grupe, jer do Krčedinske ade stiže se brodićem preko Dunava, koji je prelep u ovom delu. U nekim mestima se čini kao da ste na moru. Po dolasku na Krčedinsku adu odmah smo videli domače krave koje su ležale i odmarale u senci drveća. Negde u blizini njih su se šetale kokoške, u daljini su se videli ovce. Mi smo ipak krenuli na drugu stranu, uzduž obale u potrazi za konjima. Sama po sebi ada predstavlja veliku teritoriju sa zelenilom i okružena je vodom. Zato, kada su bile velike padavine, životinje su morale da se evakuišu, jer se ada potopila. Uzduž obale smo takođe videli i bele krave. To je posebno iznenadilo dosta nas koji smo navikli na „standartnu“ boju krava.
A onda u daljini smo videli neko krdo pa smo celom grupom oduševljeni krenuli ka njemu i videli da su to prelepi konji, koji su se odmarali na obali. Kada su nas primetili, prvo su se uplašili pa su se okrenuli i otrčali u drugom smeru. Ali nakon nekog vremena, polako su se vraćali prema nama i onda smo mogli da uživamo u njihovom društvu. Ovi konji nisu skroz domaći/pitomi, ali nisu ni divlji. Svaki konj ima svog gazdu, ali žive zajedno na adi. Ono što je još interesantno, da svako zna svoje ime i da se odaziva kad dođe po njega njegov gazda. Pošto nismo znali da možemo da ih hranimo, nismo ništa poneli. Osim par ljudi koji su imali jabuke. I to nam je pomoglo da zadobijemo njihovu pažnju i malo poverenja. Uspeli smo da ih pomazimo, da slikamo, da se malo igramo, a par konja su čak išli da nas isprate na naš čamac. Dok smo se vraćali prema čamcu videli smo i mangulice. Dok je druga grupa otišla na adu, mi smo sedeli u restoranu Sidro, odmarali i uživali u pogledu na Dunav.
Posle smo krenuli u mesto Sremski Karlovci, gde smo ostali nekih 4 sata. Pošto smo sin i ja bili pre tri godine ovde, onda smo iskoristili vreme za ručak i za obilazak mesta koja nismo videli prvi put, a to su Dvorska bašta i Muzej Šibica. Dvorska bašta se nalazi na putu prema Stražilovu i ovde smo mogli da malo uživamo u hladu drveća, da šetamo po stazama i odmorimo se na klupicama. A ono, što je nezaboravno- to je poseta Muzeju Šibica. O njemu sam saznala sasvim slučajno, dok sam istraživala o samom gradu, i stavila ga sebi na listu stvari, šta bih htela da vidim. Zato sam bila jako srećna što sam mogla da precrtam ovo mesto sa spiska. Muzej se nalazi u blizini centra, nekih 10 minuta pešačenja, na ulici Stratimirovića 72. Ovaj muzej jedinstven je na Balkanu i drugi u Evropi. Sadrži preko 35.000 eksponata, a otvoren je 2013.godine. Ovde možete da vidite i šibice stare preko 150 godina. Ima ih iz raznih zemalja, a ja sam pronašla posebnu kolekciju iz Rusije.
U pitanju je kolekcija posvećena svim Olimpijskim sportovima, koji su se održavali u Moskvi 1980.godine. Taj događaj posebno je važan, jer se u tom periodu Savetski Savez nalazio pod „gvozdenom zavesom“, i niti ko mogao da otputuje van, a niti ko mogao da uđe u zemlju. I tako 1980. godine Moskva je domaćin Olimpijskih igara. Taj osećaj, koji su ljudi imali ne može da se prenese rečima. Cela zemlja pripremala se da dočeka strane sportiste i njihove predstavnike. A posebno mesto u kolekciji zauzima simbol tih igara – to je meda. Na zatvaranju Olimpijskih igara taj meda podigao se u vazduh uz pomoć balona, koji je držao u šapici, a po obrazu tekla je suza. Nisam očekivala da ću nakon toliko vremena videti taj simbol i to na takvom mestu. Naravno, osim ruskih kolekcija, mogu da se vide i razne druge, na primer, iz Srbije, Hrvatske, Irske, Finske, Japana… Ukoliko planirate posetu Sremskim Karlovcima stavite ovaj muzej na svoj spisak. Cena ulaznice po osobi je 100 dinara, a otvoren je u danima od četvrtka do nedelje, u periodu od 10h do 18h.
Nemaju svoj sajt, ali imaju svoju Facebook stranicu, gde možete da pročitate informaciju o kolekcijama šibica uz priče kako su nastale ili kako su došli do muzeja.
Za kraj naše ture posetili smo vinariju Acumincum u gradu Stari Slankamen, gde smo imali mogućnost da degustiramo vino (ko je hteo). Zašto baš ovu vinariju? Jer napravljena je na mestu gde je bilo, a još uvek može da se vidi, tursko kupatilo hamam. Kuća je sagrađena iznad hamama, tako da on poslužio je kao temelj kuće. Vidi se da je hamam imao tri prostorije: čekaonice, gde su mogli da piju čaj, kafu, prostorije za kupanje, i parna soba. Bilo je interesantno ukombinovati priču o vinu, degustaciju istog uz istraživanje ovog dela vinarije.
Autor: Kristina Jovičić
