KOLUMNA: “NEMOJ MISLITI NA RUŽIČASTU ŽIRAFU”! KOLUMNA: “NEMOJ MISLITI NA RUŽIČASTU ŽIRAFU”!
Šta je prvo na šta ste pomislili? Ovo vrlo jednostavan primer pomoću kojeg želim da objasnim kako ljudski mozak funkcioniše, kako kod odraslih tako... KOLUMNA: “NEMOJ MISLITI NA RUŽIČASTU ŽIRAFU”!

Šta je prvo na šta ste pomislili?
Ovo vrlo jednostavan primer pomoću kojeg želim da objasnim kako ljudski mozak funkcioniše, kako kod odraslih tako i kod dece.
Rekla sam Vam da ne zamišljate ružičastu žirafu. U 98% slučajeva zamislili ste upravo taj prizor. Zašto je to tako?

Naš mozak pridaje značaj onome na čemu nam je fokus. On ne razlikuje naredbu kao negaciju i nešto pozitivno. Zato je vrlo važno da se fokusiramo na želje umesto na strahove, jer ono čemu pridajemo značaj, to se i dešava.

Kada smo ovo razjasnili pitaću Vas kako vaše malo dete reaguje kada mu kažete da ne stavlja prste u usta ili kada mu kažete da ne sme da ustaje sa noše ili sa mesta gde sedi?
Istog momenta dete će vratiti prste u usta i to će ponavljati dokle god i vi sami tome budete pridavali značaju. Naravno, potrebno je naučiti dete šta je bezbedno, a šta nije bezbedno raditi, ali kada su prve reakcije u pitanju, obično biva ovako.

Ono što možemo uraditi kada vidimo dete da stavlja prste u usta jeste da mu nenametljivim postupkom izvadimo ruku i usput kažemo kako to nije lepo raditi, a odmah zatim skrenuti detetovu pažnju sa toga na neku interesantnu igru ili situaciju iz okruženja, igračku ili knjigu.

Ovo kao i u razgovoru igra rečima. Istu poruku iznesete na dva različita načina i shvatanje svake će biti potpuno drugačije. Važno je da znamo da decu zanimaju konkretni predmeti, konkretni i opipljivi detalji.

Umesto što ćemo reći detetu da ne zamišlja ružičastu žirafu, možemo mu reći da zamisli konja zelene boje. Umesto da mu kažemo da ne stavlja prste u usta, možemo mu pažnju okupirati i ruke uposliti nekom slikovnicom ili plastelinom. Dete više neće ni imati potrebu da to ponavlja. Vremenom će ta navika prestati da biva navika.

Ovo su prirodni načini odvikavanja dece od loših navika. Što prirodnije, spontanije i smirenije promenimo fokus, to će dete manje primetiti šta ste od njega ne zahtevavši dobili.

Ovo važi i za stariju decu, tinejdžere kada kažemo – Ne možeš! Ili – Nemoj da sam te ponovo videla sa tim društvom! Mi zapravo dajemo deci ideje šta još mogu da urade.

Isto je i kao sa partnerima. Kada ljubomorišemo supružniku za određenu osobu na poslu i pribojavamo se da sa tom osobom nešto više ima, vrlo je verovatno da iako možda zaista nije ni pomišljao na tu osobu, dali smo mu ideju i rasplamtali maštu.

Tako je i sa prijateljstvima, sa poslovnim partnerima, sa decom, među decom. Naglašavam ostale odnose jer su oni deo našeg socijalnog života, a samim tim i naša svakodnevnica, što znači da deca vide deo našeg života i u tim slikama i doživljavaju na sebi svojstven način u kome primer ne izostaje.
Isprobajmo ovu malu tehniku sledećeg puta kada se nađemo u sličnoj situaciji i budimo pravi roditelj lider.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *