Šta to može uticati na samopouzdanje dece više od uvreda i osuđivanja? To je zabrinutost roditelja.

Kada roditelji na bilo koji način etiketiraju decu to je za njih vrlo stresno i neprijatno i ume ih razljutiti, ali kada su roditelji toliko zabrinuti za svoje dete, iz najbolje namere, onda dete oseća preveliki teret na svojoj odgovornosti. Zato je oprezno do te mere da nije sigurno da li treba da uzme čokoladu crvenog ili plavog pakovanja. U tom odabiru misli deteta usmerene su ka roditeljima. Da li će roditelji biti zadovoljni mojim izborom čokolade? Šta ako slučajno pogrešm? Mama će biti vrlo uzrujana, a ja ne želim da se ona toliko brine. Bolje da ne uzimam čokoladu dok mama ne dođe i kaže mi koja je bolja za mene.

Na prvi pogled neko bi rekao da su ovo bezazlene situacije i da je potpuno nebitno koju će čokoladu dete izabrati. Sa druge strane, zamislite ovo dede za 15 godina. Kada dođe vreme da upiše fakultet, da se opredeli za svoj životni poziv. Ovaj mladić će možda obožavati programiranje ili će, pak, biti strastveni zaljubljenik u automobile. Međutim, njegovi roditelji toliko žele da njihovo dete bude finansijski stabilno jednog dana, da bude srećno i oni čvrsto veruju da treba da upiše medicinu. Hirurzi su na odličnom glasu i to će značiti manje briga za njih.

Šta mislite da će se desiti sa ovim mladim bićem?
Ako pre 15 godina nije bez roditeljke potvrde osećalo da je sposobno da donese ispravnu odluku, kako to može biti slučaj nakon 15 godina?

Neko će reći da odabir čokolade i odabir životnog poziva ne mogu da se mere, ali to je upravo zamka u koju većina roditelja upada. Olako shvataju detinjstvo, a pri tom još tada utiču na dete svojom brigom. Nisu ni svesni koliko je detinjstvo moćan period.

Deca uče po modelu. Model ponašanja roditelja projektuju u svoj život. Model ponašanja iz detinjstva projektuju i na ozbiljne situacije kada odrastu. I tako ako je odabir čokolade nedoumica za petogodišnjaka iste razmere kao i odabir zaposlenja dvadesetpetogodišnjaku.

Efekat staklenog zvona

Put do pakla popločan je dobrim namerama.

Roditelji koji svoje dete drže pod staklenim zvonom misle da mu čine uslugu štiteći ga od životne grubosti, ali zapravo mu čine medveđu uslugu. Ne možemo živeti živote naše dece, treba da ih žive sami. Ne možemo im preneti sva znanja koja imamo, dobili su šansu da iskuse život na svojevrstan način. Ne možemo ih sačuvati ni od pada sa bicikle, ni od ogrebanih kolena, ni od neuzvraćenih ljubavi. Ono što možemo učiniti jeste da budemo podrška i snaga svojoj deci. Od prvog dana pa dokle god znamo za sebe.  Naučiti decu vrlinom zvana hrabrost, pametna hrabrost. Da naučimo decu razliku između ludosti i gluposti. Da ih naučimo kako da samostalno donose izbore.
To možemo postići jedino ako stojimo blizu njih, postmatrajući ih i dozvoljavajući im da pogreše. Niste loš roditelj ako dozvolite da se vaše dete razočara u neku igru ili u neke ljude. Dete na taj način gradi kritičku sliku o svetu i o sebi. Postavlja svoje granice, spoznaje svoje mogućnosti i živi život punim plućima. Naš posao je da uvek budemo blizu i u tišini kao vetar u leđa. Ako dete nekad previše skrene sa puta da mu osvetlimo pravac. To je uloga roditelja.

Biološke predispozicije za povećanu brigu

Postoji razlog zašto su roditelji izrazito zabrinuti za svoju decu. Prof. dr Branimir Nestorović lepo je objasnio ovu pojavu- majka se u toku trudnoće povezuje sa detetom i dete doslovno okupira telo svoje majke. Sa tim procesom u majčinom mozgu jedan deo, kako on navodi- veličine lešnika- deo koji je zadužen za brigu, prilikom trudnoće narasta i do veličine većeg oraha. Samim tim se i osećaj brige kod majke znatno pojačava. Otuda i prevelika briga majke za dete.
Smatram da ova informacija može pomoći svima kojima nije jasna majčinska „nepotrebna preterana briga“.

Ako je ovo prirodno biološki proces, zašto onda to remetiti umirivanjem brige?

Vrlo je jednostavno. Cela ljudska rasa već se decenijama kreće iz krajnosti u krajnost. Moj apel ovde usmeren je ka tome da treba pronaći zlatnu sredinu i treba uspostaviti balans.
Svaga kada ima previše mora da prekipi. Nađimo balans kada god to možemo. Kada su u pitanju naša deca treba biti posebno otvoren za ovaj uvid.
Ovom mladiću roditelji umesto da nameću fakultet koji oni za njega žele, trebalo bi poslušati njegove istinske želje. Da bi obaj mladić znao šta tačno želi, važno je da 15 godina unazad sam odabete čokoladu koja mu se više dopada ili za koju jednostavno misli da bi bila najbolja. Ali…da bi dete samostalno odabralo čokoladu, važno je da roditelji dozvole detetu da pogrešnu čokoladu donese kući. Potrebno je da ga indirektno uče da treba sebe da zapita:

• Šta je to što ti sada želiš?
• Šta bi te učinilo veselm?
• Zašto misliš da bi to bilo ispravno rešenje?
• Šta možemo da uradimo da bismo videli je li taj izbor najbolji za tebe?

Ovim pitanjima dete aktivira svoje kritičko mišljenje. Misaonim procesima gradi svoj sistem vrednosti. Uči kako da snosi odgovornost za svoje postupke i smelo korača ka novim izborima.

Prema tome, dragi moji roditelji, preispitajmo se koji je stepen naše zabrinutosti i zaštitnička nastrojenost kada su u pitanju naša deca? Da deci dozvoljavamo samostalno da donesu odluku? Da li nagrađujemo neuspehe? Na koji način pružamo deci podršku? Ova pitanja mogu nam pomoći da proverimo koliko smo blizu ili daleko od pravičnog pristupa kada je izgradnja samopouzdanja naše dece u pitanju.
Budimo najbolja verzija sebe na ovom putu sa njima.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač

Ponovo je jedna devojčica bila žrtva vršnjačkog nasilja! I ponovo će se na tome i završiti, sve dok ne dođe neka nova žrtva i tako u krug… Jer, ovde se problemi ne rešavaju, ovde se problemi guraju „pod tepih“, rane treba da zaleči vreme i ništa nije zaista pravi problem, već samo „lekcija koja će nas jednog dana učiniti jačim“.

I sada bi, valjda, trebalo reći detetu koje su vršnjaci tukli, vređali i ponižavali da će sve to vremenom proći, da za koju godinu to neće biti bitno i da će jednog dana karma i život učiniti svoje i tada će pravda biti zadovoljena? Nema potrebe da bilo ko prstom mrdne i uvede ozbiljnije mere predstrožnosti u škole, to su deca, a kada odrastu, doći će sve na svoje?! E, pa neće!

Ako su u tim svojim sitnim godinama naučeni i sposobni za toliko zlobe, nikada neće doći na svoje! Samo će, kada još malo odrastu, početi da muče mnogo jezivije, odrašće u bezosećajne sadiste i neće prezati ni od čega da bi uspeli u onome što su naumili. Neće ih biti sramota da tuku, vređaju, kradu, varaju i manipulišu; kao što neće imati poštovanja ni za koga pod ovim nebom. Neće se osvrtati ni na roditelje, ni na prijatelje, na direktore, profesore, niti bilo kakve institucije – oni za sebe misle da su institucija!

Zato uopšte nemojte imati stav „deca su to, shvatiće kad odrastu“, jer neće i nije bitno to što su deca – i deca odlično znaju šta znači udarac i šta znači kad nekoga nešto boli. Zna savršeno osoba od petnaest godina da je udaranje nekoga bolno i ponižavajuće, znaju i oni koji su sve to snimali, smejali se i dobacivali…

Zamislite samo šta će za deset godina biti sposobne da urade osobe koje su već kao tinejdžeri sposobni da nekoga maltretiraju smejući se i još da sve to snime? Da je neko uradio tako nešto vašem detetu ili nekom detetu koje vam je blisko, da li biste tada  samo odmahnuli rukom i rekli da su to „samo deca“? I volela bih da znam o čemu sada razmišljaju roditelji tih nasilnika? Da li su ponosni na to kako su vapitali svoju decu i imaju li hrabrosti da pogledaju u oči roditelje te devojčice?

Svi smo mi nekada bili deca i uvek je bilo onih mirnijih i onih nestašnijih, bilo je i „problematičnih“, ali se znalo i kako se takvi problemi rešavaju. Danas u školama profesori treba da traže zaštitu od dece jer im prete ukoliko dobiju slabu ocenu, ukoliko im se bilo šta kaže ili se (zamislite!) očekuje da paze na času i uče. Trudeći se da zaštite prava dece, doveli su do toga da oni imaju prevelika prava i da ne smete da ih kaznite ma šta god da urade.

Ovaj slučaj nekako mi govori da bi, ipak, trebalo uvesti određene disciplinske mere kojima će se deca učiti kako se treba ponašati prema drugima, šta znači vaspitanje i šta u životu treba, a šta ne treba raditi. Možda zvuči banalno, ali očigledno je da kod kuće ne mogu svi to da nauče…

Zato pre nego što konstatujete kako je i ovo još jedan u moru „nestašluka“, setite se da za devojčicu koja je u ovom slučaju žrtva, to nije tako. Za nju ovo neće proći tako lako i nećše biti zaboravljeno ni za koju godinu. Za nju je ovo veliki udarac, možda više psihički, nego fizički jer je trpela nešto što ne zaslužuje da trpi. Niko nije rođen da bi se iživljavali nad njim, da bi ga maltretirali i govorili mu šta da radi sa svojim životom.

Svakako, neće se ovo rešiti samo od sebe ni sad, ni nikad… Sve će se rešiti onog trenutka kada naučimo da ne žmurimo pred nasiljem, kada naučimo da svaki vid nasilja nad bilo kim prijavljujemo, da nasilnicima ne gledmo kroz prste bez obzira na to kog su pola i koliko godina imaju. Tek kada shvatimo da to JESTE stvar svih nas i da to JESTE problem koji se tiče svakog čoveka, a ne samo onoga koji proživljava torturu – tek tad ćemo moći da živimo u boljem svetu.

Reči utehe su svakako poželjne, ali ne znače mnogo jer detetu koje se bori sa tako teškom životnom situacijom ne treba da ga neko tapše po ramenu i priča mu o boljoj sutrašnjici – njemu danas treba neko da mu pokaže da će se uvek zauzeti za njega, da je pravda dostižna i da se zlo kažnjava.

Iz tog razloga, pričajte deci o ljubavi i poštenju i o tome kako se na fin način može rešiti svaki problem – ne nudite im nasilje i zlobu kao jedina moguća rešenja.

Autor: Bojana Krkeljić