Čuli ste za ovaj termin?
Ako jeste, verovatno ste se jednom susreli sa knjigom ili filmom „Tajna“ od autorke Rhonde Byrne. Moj susret se desio veoma davno, više se ni ne sećam koja je godina bila u pitanju. Sećam se samo da sam nakon gledanja filma i knjige smatrala da je to čista glupost.
„ Ovo mi ne pije vodu. Mislim, kako možeš samo razmišljajući o svojim željama da ih navodno manifestuješ? To je bajka za malu decu.“ – prođe mi misao kroz glavu.
„ Nikako, ali nikako ne rezonuje sa mnom. Ma nema šanse. Čekaj bre, kako to misle da je dovoljno samo razmišjati o svojim željama i to se odjednom desi.
… Od toga nema ništa dok se prethodno ne zavrnu rukavi.
Kakav bre, Zakon privlačenja, i kakvi bakrači!
Ne radi to bez kabla.
Nakon određenog vremena sam počela da primećujem kako mi se neke želje iz prošlosti ipak ostvaruju nakon određenog vremena, u trenutku kada mi više nisu toliko važne a da pre toga ništa naročito nisam radila već sam jednostavno prestala da se bavim njima.
Jednom dok sam prala sudove od ručka, na televiziji je bio uključen neki muzički kanal, i dok se vrteo spot od jednog pevača kroz glavu mi ničim izazvano prođe jedna misao: da želim ići na njegov koncert i pošto mi je neizmerno simpatičan volela bih da ga upoznam.
Od tada je prošlo nekih šest meseci ili manje, ja skrolujem fejsbuk i ugledam događaj u kojem je najavljeno da dolazi u Srbiju. Pošto nije odavde, ni slutila nisam da će moja želja da se ostvari tako brzo. Uuuu, je. Moram priznati strefio me je šok, onaj pozitivan.
Došao je dan D. Koncert. Dogovorim se sa drugaricom da se nađemo negde u centru pre početka. Sećam se koliko smo bile ushićene, jer će se uskoro desiti upravo ono što smo želele. Svo vreme sam bila u nekom transu dok je koncert trajao. Završi se to. Drugarica mi nakon koncerta predloži šetnju i ja pristanem. Šetamo nas dve onako ushićene i pričamo o koncertu, kad odjednom ja primetim da mi je nestao sat sa ruke. Ispao negde u nekom momentu. Rastužih se. Taj sat sam dobila za rođendan i bio mi je prilično drag. Neki tračak nade u meni je postojao i počela sam da ga tražim okolo. Tražim po torbi i jakni – nema ga. Ništa, idemo nazad.
Šetale smo se još malo, sata naravno nije bilo nigde, međutim… Kad smo krenule već kući srela sam jedno poznato lice. Bio je to drug, kojeg nisam videla tad godinu dana, ako ne i više. Izgrlili smo se mi, pozdravili, pitala sam ga šta radi, a on mi kaže da je upoznao neko društvo i da su zajedno krenuli na pivo. Ja se okrenem i ugledam njega. Ne biste verovali, ali to je bio baš mladić na čijem sam koncertu prethodno bila sa drugaricom. Nisam mogla da verujem da su bili zajedno u društvu. Bila sam šokirana. Sve sam mu ispričala, pa mi je predložio da nas slika. To mi je danas jedna od najdražih fotografija iz tog perioda i danas kad je vidim probudi mi neku radost u očima.
Tako je izgledao početak moje vere u Zakon privlačenja. Tek tada sam počela da shvatam da tu ima nečeg.
Znači ipak radi i „bez kabla“.
I tako je sve počelo…
Nastaviće se…
Autor: Kristina Dragaš
