Jutros mi je stiglo pismo. I to ne bilo kakvo, bilo je to dugo iščekivano pismo i stiglo je baš u trenutku kada sam prestala da mu se nadam i kada sam pomislila da me osoba koja treba da mi piše – zaboravila.
Ovog puta nije bilo mnogo reči, dugih opisa i prepričavanja, bilo je neuobičajeno kratko, pisalo je samo – „Kako si? Kod mene je sve u redu, nemoj da se brineš“.
Meni je i to bilo dovoljno! Samo da znam da je sve u redu, a dugačka dopisivanja ćemo ostaviti za neki drugi put. Sada je sigurno bila u žurbi, imala hitnijih poslova… Ipak, ja sam odlučila da napišem malo duži odgovor, znam da ta osoba to od mene očekuje, nikad nije ni volela kratke odgovore…
„Mnogo mi je drago što si se javila, iskreno, već sam malo počela da se brinem, nije na tebe nikada ličilo da se ne javiš, da me držiš u neizvesnosti. Mislim da mogu reći da sam i ja dobro! Znam, ne voliš da te lažem i uvek se ljutiš kad ti nešto prećutim i zato ti pišem najiskrenije moguće – nije sjajno, ali zdravlje me služi. Često kao da čujem kako mi govoriš da je to jedino bitno i, kako vreme prolazi, sve mi je jasnije to da imaš pravo. Baš zbog toga se trudim da uvek imam osmeh na licu, čak i kada me, kao noćas, stegne u grudima, pa mi suze naviru na oči… Govorim sebi da će proći, da je trenutno, zdrava sam – to je bitno! A znam da ti sve znaš i da se nerviraš kada vidiš da sam tužna, pa ti samo kažem da nema potrebe za tim. Učim polako da budem poput tebe, da se nasmejem životu kada hoće da me rasplače i da prigrlim sve što želim, da se radujem iskreno svakoj sitnici. Tako se, onda, oduševljavam kapljicama kiše na prozoru i pružam ruke ka zvezdama kao da mogu da ih dohvatim, obožavam sneg i isto toliko se radujem suncu… Radujem se iščekujući tvoje pismo, a potom i čitajući ga… Srećna sam i sada, dok ti pišem, mada ne znam ni da li će ti, ni kad će ti stići, a opet sam nekako sigurna da ti uvek pročitaš sve što ti napišem. Znaš da te volim, to ne moram ni da ti kažem! Imala bih još dosta toga da kažem, ali mi se istovremeno sve drugo čini toliko nebitnim u odnosu na to što mi je stiglo tvoje pismo koje sam toliko čekala. Budi dobro i dalje, ja ću te, kao i do sada, obaveštavati o svemu što mi se dešava. Za sada sam samo želela da znaš da je sve dobro čak i kada izgleda kao da nije, ja učim da uvek budem dobro, učim kako da u sred nemira pronađem svoj mir…“
Tako završavam svoje pismo i šaljem ga na nepoznatu adresu poznatoj osobi, u nadi da će stići i već nestrpljivo čekam odgovor…
Autor: Bojana Krkeljić
