Sećanja iz detinjstva su nešto što nosimo sa sobom celog života. Obično nam nedostaju delovi, koje nastojimo da sklopimo u veliku slagalicu sećanja, ali pravo pitanje je zašto zaboravljamo neke delove? Čega može da se seća dete iz rata?

„Top je bio vreo“ je priča o ratu, iz ugla dečaka koji ne razume, i ne zna šta treba da očekuje, ali konstantno oseća oko sebe samo strah.

Vladimir Kecmanović je jedan od domaćih pisaca koji se izdvojio na našoj sceni, zanimljivim naslovima i temama koje obrađuje. Za ovaj roman dobio je nagrade Meše Selimovića i Borislava Pekića. Roman je doživeo i svoju ekranizaciju 2014. godine.

Dečak je narator u romanu, i on opisuje opsadu Sarajeva 1994.godine iz svoje perspektive. Svake večeri bi se posle uzbune zajedno sa svim komšijama spuštali u podrum, gde bi čekali da prođe pucnjava i da se vrate u svoje krevete. Dok su neki plakali, drugi su pili, treći su igrali, ono što je svima bilo zajedničko nastojali su da prikriju strah.

Jednog dana granata je pala u stan našeg dečaka i usmrtila oca i majku. Njega je preuzela komšinica, koja je počela da brine o njemu kao da njen drugi sin. Prvi put je dečak u ratu čuo da postoje podobna i nepodobna imena i prezimena. Dok rat nije počeo, niko nije delio na taj način ljude.

Otac i majka su uveče pred spavanje obično pričali o tome kako dečaka treba skloniti ili u Beograd ili u Kanadu. Uvek su pominjali nepoznata imena i ljude, koji bi im sigurno pomogli. Nije mogao da razume zašto more da ide, i da skloni.

Tog dana kada su mu poginuli roditelji, reakcija je izostala. Svi su plakali, a on je mislio da je sanjao i da će sledećeg jutra majka opet praviti doručak. Komšinica koja ga je uzela da ga čuva, primila ga je kao svoje dete.

Kako je rastao sa njim je i raslo nasilje, i mržnja. Koliko god se njegova druga majka trudila da ga održi na pravom putu, toliko je on trčao za lošim momcima.

Interasantno je na koji način pisac predstavlja reči dečaka. To su kratke rečenice, sa određenim redom reči i vokabularom koji je usklađen sa uzrastom dečaka.

U kakvog je muškarca izrastao? Da li bi se njegovi roditelji ponosili?

Roman koji će vas ostaviti bez teksta, priča o ratu iz perspektive siročeta.

Autor: Dragana Milutinović

Pre nego što pročitate ovaj tekst treba da znate nekoliko stvari o meni: obožavam britanski humor, moj najdraži književni žanr su misterije, Velika Britanija je u top tri destinacije koje želim da posetim i knjige u kojima su stariji ljudi glavni junaci su mi posebno drage.

U Kentu postoji jedno sasvim obično penzionersko selo u kojem se ne dešava ništa posebno. Osim nekoliko ubistava. Svi znamo da je policija tu da se bori protiv zločina i uhvati krivce, a znamo i da penzioneri vole da osnivaju klubove koji im služe za razonodu. Klubovi enigmatike, šaha i kuglanja samo su neki od klubova u selu Kuper Čejs. Najmanje popularan je Japanska opera – diskusija, koji ima samo četiri člana, Elizabet, Rona, Džojs i Ibrahima.

Ostali stanovnici Kuper Čejsa ne znaju da je ime kluba ustvari varka koju su osmislili njegovi članovi kako ih niko ne bi uznemiravao. Njegov pravi naziv je Klub ubistava četvrtkom, a glavni razlog okupljanja ove četvorke jeste rešavanje starih ubistava. Klub savršeno funkcioniše i njegovi članovi se sjajno zabavljaju rešavajući stare misterije. Onda dolazi do neočekivanog obrta – neko koga članovi kluba poznaju je ubijen i oni pokušavaju da reše zločin.

Autor savršeno predstavlja kako izgleda život starijih ljudi. Neki samo traže mir, neki ostaju zarobljeni sa svojim uspomenama, dok drugi i dalje žele da budu aktivni, da se druže i rade ono što vole. Kroz priču se provlače i brojne dileme, strahovi i nemiri sa kojima se stariji ljudi suočavaju. Neki ne mogu da drže korak sa vremenom u kojem žive, neki žele da se dokažu svojoj deci i ostanu heroji u njihovim očima, a nekima je teško da se suoče sa realnošću i puste svoje najdraže da odu.

Veoma mi se dopao stil pisanja, a pogotovo to što se jasno vidi razlika između delova koje nam autor sam pripoveda i onih koji su Džojsino viđenje svih dešavanja. Jasno je i da je svako od glavnih junaka priča za sebe, ali da se sa svim svojim različitostima odlično uklapa sa ostatkom kluba.

Uz ovu knjigu sam se zabavila, nasmejala i raznežila. Ako odlučite da je pročitate, preporučila bih vam da napravite čaj ili kafu, uzmete ukusne keksiće, lep obeleživač i spremite se za divnu avanturu.

Od mene imate veliku preporuku. Za kraj izdvajam nekoliko citata iz ove knjige koji su mi se najviše dopali tokom čitanja.

„U životu morate naučiti da brojite dobre dane. Morate da ih stavite u džep i nosite sa sobom“.

„Kad napuniš određeni broj godina, možeš da radiš otprilike šta god ti padne na pamet“.

„Рoznata je činjenica da nemа mnogo kalorija u domaćim kolačima“.

„Ljudi bez osećaja za humor nikada vam neće oprostiti što ste duhoviti“.

„Моžeš da imaš i previše izbora na ovom svetu. A kada svi imaju previše izbora, takođe je mnogo teže biti izabran. A svi mi želimo da budemo izabrani“.

 „Sjajno je biti najbrži trkač, ali ne kada trčiš u pogrešnom smeru“.

 „Uvek znaš kada ti je nešto prvi put, zar ne? Ali retko znaš kada ti je рoslednji put“.

Autor: Milica Barać