Postoji zaista mnogo članaka istog naslova koje su napisali roditelji dece sa posebnim potrebama. I ima toliko stvari koje „ne treba reći„. Želim da navedem neke od njih i pokušam da ih sagledam kako iz ugla roditelja deteta sa posebnim potrebama, tako i nekog ko nema kontakta sa decom sa posebnim potrebama. Želim da ponudim roditeljima svoju perspektivu i načine da preokrenu neke misli koje su činile da se loše osećaju.
Neke izjave su navedene kao štetne i uvredljive, ali ako ih pogledate iz drugog ugla, možda se nećete osećati tako loše u vezi sa njima.
S druge strane, razumem vaše pravo da budete uznemireni ako čujete nešto što vas povređuje. U ovom članku ću sumirati najčešće rečenice koje roditelji dece sa posebnim potrebama navode kao one koje se „ne govore“, i ponudiću vam svoje viđenje tih rečenica. Izneću i svoje razloge zašto me većina tih komentara ne pogađa:
Neke od njih su u nastavku:
– 1. „Ne znam kako uspevaš. Ja ne bih mogao/-la da sam na tvom mestu“ – lično, ovo me uopšte ne vređa. Vidim to kao kompliment. Kada mi neko to kaže, obično to čini sa mnogo saosećanja i ohrabrenja. Isto tako, smatram da je ovo sirova istina njihovih trenutnih uverenja. Oni zaista veruju da to ne bi mogli da podnesu da su u našoj poziciji. Naravno, ti i ja znamo da to nije istina. Kada bi se suočili sa istim izazovom, našli bi i način da se izbore sa njim. Ali to je njihovo mišljenje u ovom trenutku.
– 2. „Šteta što si morala da staviš svoj život ‘na čekanje’.“ – Ni ovo me ne bi uvredilo. Zašto bi? Ako ste povređeni ovakvim komentarom, možda zaista verujete da je vaš život na čekanju. Kažem ovo s ljubavlju: nemojte se dovesti u poziciju da se vređate od bilo koga ko ima neko mišljenje o vama. Šta misle o vama je njihova stvar. Važno je šta vi mislite o sebi.
Ako mislite da je vaš život na čekanju i ta misao vas je povredila, imam bolju za vas: Vaš život NIJE na čekanju. Vi napredujete. U jednom trenutku ste bili samo običan čovek. Zatim ste postali roditelj, medicinska sestra, terapeut, nutricionista, stručnjak, specijalista i sve to odjednom. Svaki dan koji provedete sa svojim detetom, svaki zagrljaj i poljubac pomaže vam da napredujete i širite se. To čini da vaša ličnost raste. To vas čini jakim, organizovanim, fleksibilnim, prilagodljivim… pa, o kakvom „životu na čekanju“ govorimo?
– 3. „Ostani jaka ili budi jaka. To je najvažnije.“
Jasno mi je zašto roditeljima smeta ova izjava. Ponekad samo želimo da neko saoseća sa nama i da sasluša šta nas muči. A kad čujemo ovu trivijalnu rečenicu, čini nam se da druga osoba pokušava da nas brzo popravi i ne priznaje naš proces tugovanja ili druge emocije. Možete jednostavno da objasnite ovoj osobi da nije tačno da morate biti jaki, jer to nije moguće.
Ono što možete da uradite je da POSTANITE jaki!
Postoji velika razlika. Ne možete samo BITI jak kada ste preživeli neku vrstu traume. Ali ono što sigurno možete je da prigrlite i prihvatite svoje iskustvo, koje je izazvalo u vama tugu i stres. Zatim odvojite vreme da to obradite i proživite tugu ili šok ili bol ili šta god da doživljavate. Posle nekog vremena, kada prihvatite realnost, postajete jaki. Jer u tom procesu ćete uvideti svoje jake strane. U redu je ako vam treba malo vremena za to.
– 4. „Sve se dešava sa razlogom“ i „Bog ti daje samo ono što možeš da podneseš.“ Slažem se da su to banalne i plitke izjave. Opet, ne morate da budete povređeni ovim izjavama tako što ćete imati u vidu da osoba ispred vas ne može da govori iz svog srca, i zato koristi ovakve rečenice da ispuni tišinu. Ovu osobu možete da pokušate da edukujete tako što ćete joj reći da Bog ne daje nekome bolest, a drugom zdravlje. Priroda života nije prava linija. Svako od nas se suočava sa krizama i izazovima u svom životu.
-5. „Kako to misliš ‘nema dijagnozu’?
Ne razumem. Jesi li je vodila kod lekara?“. Često čujem ovu rečenicu i svaki put me nasmeje. Dragi prijatelju, da li ti to ozbiljno? Da li sam je vodila kod lekara? Bile smo kod lekara nebrojeno puta. Da li me ovo pitanje vređa? Ne. samo mi pokazuje da imam posla sa nekim ko ne razmisli pre nego progovori. Tuđe izjave koje vas „zabole“ govore samo o njima i njihovim ličnostima. To ništa ne govori o vama. Smejte se i zabavljajte, nemojte biti povređeni.
-6. „Da li si obavila sve provere kad si bila trudna?“ ili „Da li je genetski?“
Tokom istraživanja sam saznala da su to pitanja koja najviše zabole roditelje dece sa posebnim potrebama. Pokušaću da objasnim zašto svima vama koji se ne starate o deci sa posebnim potrebama: njihovi roditelji, pored ostalih negativnih emocija kao što su strah, briga, stres, očaj, tuga, bespomoćnost, nose se i sa ogromnom količinom krivice.
Šta mislite, koliko puta su majka i otac takvog deteta slagali i crtali porodična stabla, razgovarali o svakom detalju trudnoće? Toliko su razmišljali o tome da se sećaju čak da li je neki datum od pre pet godina bila nedelja, kao i boju majice koju su nosili tog dana. Mnogo vremena su posvetili pokušajima da shvate šta se dogodilo. Nose ogromnu krivicu, posebno u prvim godinama, a ponekad misle i da njihovo dete pati zbog njih, da su oni krivi. Ovakva pitanja su kao stavljanje soli na otvorenu ranu. Dakle, roditelji, na pitanja kao što su: „Da li si obavila sve provere kad si bila trudna?“ ili „Da li je genetski?“, slobodno samo recite ljubazno: „To vas se ne tiče.“
-7. – „Bože, sad izgleda mnogo bolje; poslednji put kad sam je videla nije izgledala dobro.“
Ovo poslednje je iz mog iskustva. Ovo ne bi bila tako problematična izjava da mi ta osoba to nije rekla i prošli put kada smo se videli, i pretprošli, i pre toga. Osećam se loše jer sam skoro 100% sigurna da će mi to reći i sledeći put.
Kao roditelji dece sa posebnim potrebamo, stvaramo sliku i način na koji će naše okruženje videti nas i našu stvarnost – imati dete sa izvesnim problemima. Moramo biti jasni u vezi sa tim ko smo i da je jedino važno da sa svojom decom provedemo što lepše trenutke. Briga o mišljenju drugih je gubitak energije.
Dragi roditelji, imajte u vidu da pre nego što smo svi dobili decu sa posebnim potrebama, ni mi nismo znali kako da razgovaramo sa nekim ko ima smetnje u razvoju.
Možda smo i sami govorili neprikladne stvari u prošlosti. To više nije ni toliko važno. Kako biste imali unutrašnji mir, pomislite da osoba ispred vas ima najbolje namere i sigurno ne želi namerno da vas povredi..
Umesto da tražite od drugih da pokažu veće razumevanje za vas, budite vi taj koji će pokazati veće razumevanje za druge.
Ne možete očekivati da dobijete nešto što ne dajete.
Prvo, zauzmite stav: „Znam ko sam i ko je moja beba. Znam da odlično izvršavam svoje obaveze i da smo moje dete i ja odlični učitelji“, a kada zauzmete taj stav, ništa ne može da vas uvredi i niko neće imati moć da kontroliše vaše raspoloženje.
Ne možemo da kontrolišemo šta će nam drugi reći, ali možemo da kontrolišemo šta mislimo o sebi, a to je jedino što nam je potrebno za unutrašnji mir.
Napišite u komentaru da li želite da nešto dodam na listu.
Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents
Preuzeto sa: mayastoychevski.com
