Umire nas tako neki dani, uhvati nas tuga. Možda nam i telo pošalje neki signal, pa se strpamo u krevet. To su dani kada ti deluje da nemaš gde, tako suočen sa svojim mislima i nedostajanjem.
Obično nam telo i pokaže kad treba da stanemo. Jer koliko god mislili da smo mašina, ono zna da nije. I da ga nešto previše crpi. Ili neko crpi nas. A najčešće crpimo sami sebe prevelikim zahtevima.
Razgledam po sobi, definitivno treba da raskitim jelku. Dugo već vuče one ukrase, dosadila mi je… Ček. A šta vučem ja???
Umirila sam se. I rasplakala. Samo sam žena.
Toliko žena u nama živi, a mi mislimo da smo tek tako komplikovane. Malo se šalim. Ali, jesmo kompleksne. U tome i jeste divota ženske prirode. Može sve da podnese kao žena ratnica, može da bude kao mudra starica. A može da bude i nežna kao majka, ili razigrana kao devojčica.
Zamislite da sve naše bake žive u nama. Šta ako ih stvarno sve nosimo u dnk? Sve ono što su one znale, sve što su umele. Sve ono što nisu smele i što su želele, a nisu dobile. Svaku onu propuštenu pažnju i razumevanje… E, time su nas zadužile i treba da to danas damo sebi. Dosta je bilo moranja i raznih prilagođavanja, trpljenja i nezadovoljstava.
Je l’ nam stvarno lepo kad se trudimo da budemo „super“ žene? One silne i „mogu ja to sama“ žene? Ne treba nam to. Zaista ne moramo sve same. Treba nam i ljubav, i pažnja, i pomoć, i lepa reč. I neko da nas zagrli kad se raspadnemo, a da se i tada osećamo sigurno. Same smo odgovorne za to što glumatamo da smo silne.
Hajde bar da budemo iskrene i da priznamo sebi gde su nam granice. Da se ne kinjimo kad su nam „oni dani“. Da dozvolimo sebi da budemo i slabe. Hajde zbog svih naših majki koje to nisu mogle. Hajde da se čujemo međusobno, kao sestre, ne rivalke.
Bilo bi fer, prema ženskom rodu i ženskoj prirodi, da kažemo kad više ne možemo. I da nam treba neko. Bilo bi fer i prema našim muškarcima. Jer oni ni ne znaju kako da nam pomognu, dok mi ćutimo i davimo se u našoj snazi i samostalnosti.
Autor: Ana Milovanović