„Ako se ikad vratiš” – Slađana Simić. Žak Prever je rekao: „Poezija je ono što se sanja, ono što se zamišlja, ono što se želi, i ono što se često dogodi. Poezija, to je stvarnije i korisnije ime života.” Uvek imam osećaj da pesnici imaju moć da bolje iskažu svoje emocije od nas ostalihi da deo sebe ostave u svojim pesmama, bez obzira na to da li su autobiografske ili nisu. Ne sumnjam da je one lične teže napisati, ali isto tako verujem da svaka od njih ima veću vrednost kako pesnicima, tako i nama čitaocima. Poeziju jako volim, ali je nažalost često zanemarim u odnosu na prozu. Možda mi baš zato toliko prija kada do mene dođu knjige koje su mešavina ova dva književna roda.
Zbirka poezije i proze autorke Slađane Simić dospela je u moje ruke još prošle godine. Nekoliko puta sam htela da krenem da je čitam, ali su se uvek isprečile neke druge knjige ili obaveze. Kada sam započela čitanje, pomislila sam kako je ipak sada pravi trenutak za druženje sa ovim naslovom. Već nakon nekoliko pročitanih stranica, ova knjige mi se jako dopala.
„Ako se ikad vratiš” – Slađana Simić
Slađana kombinuje pesme o ljubavi, porodici i svim drugim delovima života sa zapisima iz svog dnevnika i pismima. Ova dinamika mi je baš prijala, jer sve što čitamo deluje potpuno prirodno i spontano. Jasno je da autorka sa svakom svojom rečju, stihom, pismom i zapisom deli sa nama mali komadić sebe. Pesme i tekstovi su kod mene izazvali različite emocije. Najviše me je dotakao onaj deo koji govori o sestrinstvu i porodici. Slađana je veoma hrabro iznela neke delove svog života o kojima joj sigurno nije bilo lako da piše. Kroz njene reči provejava njena srčanost, iskrenost, ljubav prema najbližima i ljubav prema životu. Pre čitanja sam očekivala da će stil pisanja biti malo nežniji i pažljiviji. Već sa prvim stihom sam shvatila da je Slađanin stil jasan, da odražava njen stav prema svetu, emocijama i životu. Nakon čitanja knjige imam osećaj kao da sam sa autorkom sela na kafu da se ispričamo o različitim aspektima njenog života. I moram da kažem, baš sam uživala u toj izmaštanoj kafi.
Mislim da ne bi bilo pošteno da sa vama podelim neku celu pesmu, ali moram da vam predstavim makar delić Slađaninih reči. Odlučila sam da podelim dva nasumično odabrana dela iz dve pesme koje su mi se baš dopale. Podelila bih i mnogo više, ali mislim da ćete knjigu doživeti bolje ako ne znate previše toga unapred.
„Ako se ikad vratiš” – Slađana Simić
„Ako se ikad vratiš
gledaj da to bude jednog sasvim običnog dana,
dok ispijam kafu, čitam omiljenu knjigu i jedem
integralni keks.
Dok maštam i sećam se prošlog vremena.
Ako se ikad vratiš, nek to bude tiho.
Ne lupaj vratima, i ostavi kišobran ispred.
Ako se ikad vratiš,
Nemoj se izvinjavati, jer izvinjenja više ne vrede.
Ako se ikad vratiš,
Neka to bude kada sećanja počnu da blede.”
„Dok se ti setiš na koji peron treba da staneš, voz
odlazi on ne čeka.
Dok se ti smisliš šta želiš od života, od ove
ljubavi, od sebe, od mene, od nas
Ti si za korak bliži da mi budeš sve dalji i dalji.
Ne dozvoli da te čekam, znaš da se čekanje sa mnom
nikad nije isplatilo, zašto bi i tebi?”
„Ako se ikad vratiš” – Slađana Simić
Slađana Simić je spisateljica koja iza sebe ima dve objavljene knjige „Deo duše” i „Ako se ikad vratiš”. Trenutno studira srpski jezik. Dobitnica je nagrade literarnog festivala Felis. Slađana svoje reči nesebično deli i na Instagramu gde je možete pronaći pod nadimkom @sladja_od_meda_. Ovde možete dobiti i sve informacije o njene dve knjige.
Autor: Milica Barać
