Da li bi stvarno sve isto da možeš? Ima jedan film, zove se About time, a govori o mogućnosti da se ponovo proživi jedan dan. Jednom stihijski, a drugi put svesno. Jednom onako kako većina naših dana prolazi, a da mi to i ne primetimo. Drugi put kada obraćamo pažnju na trenutke.
Da li bi stvarno sve isto da možeš?
Negde sam čula da ako nam vreme prebrzo prolazi, verovatno ga živimo na ovaj prvi način. Prolećemo kroz dane, jureći od jedne obaveze do druge.
Kada usporimo, uspori se i vreme. Kada nas iscrpljeni organizam baci u krevet, da bi se telo konačno odmorilo, dan nikako da nam prođe.
Da li bi stvarno sve isto da možeš?
Dobro je ako primetimo da smo se ubrzali, jer tada možemo i da zastanemo. I da udahnemo svesno. Jer često ne znamo ni da dišemo pravilno. Sreća, pa to disanje ne zavisi od nas.
Telo nam je savršen mehanizam, a mi bismo još i da ga „robotizujemo“. Sve dok nas ne opomene da ima emocije i da oseća teret, nosi ga u sebi, a mi to ni ne vidimo.
Da li bi stvarno sve isto da možeš?
Da imamo supermoć da premotamo dan unazad, bismo li drugačije sa tim našim frustracijama? Ili bismo možda zastali, pogledali oko sebe, pa u sebe i našli gde nas boli.
Zasad nemamo tu moć da se vratimo unazad, ali imamo svaki novi dan da ga budnije proživimo. Nije li to dovoljna supermoć? Data nam je svima, samo još da je „probudimo“ na vreme.
Autor: Ana Milovanović
