Portret
Znameniti građanin, milicioner u belim rukavicama, koji se gracioznošću upisao u urbanu mitologiju Beograda. Najčuveniji saobraćajac koji je ikada radio na prestoničkim ulicama rođen je 1939. godine. Završio je policijsku školu u Sarajevu, a vojsku je služio u Beogradu kao gardista. Tu je i ostao pošto je primljen u Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, gde je dobio posao obezbeđenja. Brinuo se o bezbednosti najbitnijih ljudi u zemlji – Koče Popovića, Aleksandra Rankvoića, pa i samog maršala Tita, a obezbeđivao je i najvažnije zgrade Jugoslavije – SIV, CK, SUP. Kada je unutar milicije došlo do preraspodele i kada su se mnoge kolege penzionisale, Jovan je zatražio da ga premeste u saobraćajce. Nije naišao na odobravanje jer su smatrali da je previše nizak, no on je to toliko želeo da su na kraju popustili.
Besprekorni kicoš, vitak, elegantan. Sav u belom, bele cipele. Zlatni širit krasio mu je rukave, a zlatna dugmad, kao dukati ceo kostim. Šlem je bio poput onih koje nose engleski bobiji – sa značkom i visok, ispod kog se krio oštar pogled, a ispod gustih brkova razvlačio se širok osmeh. Dugačkim prstima prekrivenim belim rukavicama godinama je elegantno dirigovao vozačima. Nije voleo da deli kazne, smatrao je da se sve može rešiti lepom rečju, ali ipak, za najveće prestupnike imao je crnu listu. Šteta samo što se nekom volšebijom mimoišao sa takođe čuvenim beogradskim fantomom, koji je baš tih godina divljao Slavijom i ostalim beogradskim ulicama. Bio bi to sudar titana, da su se susreli milicajac u beloj uniformi i vozač u belom Poršeu.
Bio je turistička atrakcija, njegov je posao ličio na besplatno parče umetnosti, predstavu putujućeg pozorišta sa scenografijom na cesti. Imao je svoju publiku. Divljenje i pažnju sugrađana, koji su se masavno okupljali na trotoarima kako bi uživali u njegovom performansu. Ali i kako bi se hvalili gostima legendom svoga grada. Uvek je brao samo ovacije i aplauze, čak su mu i prilazili i tražili autograme, a on im je uvek rado izlazio u susret i potpisivao spremljene blokčiće. Neke dame volele su čak i da zaplešu sa njim. Pošto je bio čovek bontona i lepih manira uvek ih je pozdravljao sa „dobar dan“. Bio je najbolji baletan među milicionerima i najbolji milicioner među baletanima. Svakako, uneo je puno energije i ljubavi u naizgled monoton i mehanički posao. Tu gde je on radio prestajalo je regulisanje saobraćaja, a počinjala umetnost. Njegovo radno vreme bilo je šestočasovno, a radno mesto na izlasku iz Terazijskog tunela, na Terazijama, kod robne kuće „Beograd“ i raskrsnici kod „Londona„. Možda je zato i dobio poziv za odlazak u prestonicu Engleske.
Svetska faca
Na vrhuncu slave pozvan je od strane svojih londonskih kolega, te je bio gost saobraćajne policije grada i Britanske vazduhoplovne kompanije „BEA“. Kada su ga zadivljeni engleski hipici ugledali na Oxdsford street-u kako reguliše saobraćaj rekli su: „Ovo je najbolji dasa posle Elvisa Presleya“. Na čuvenom Pikadili trgu u njihovom gradu zapanjio je vozače kojima je volan na desnoj strani, ali brzo su se navikli. Tamo je upoznao i kraljicu Elizabetu II, koja je napravila prijem u njegovu čast. Međutim, nije samo London bio fasciniran njegovim akrobacijama. Gostovao je i u drugim evropskim metropolama. Zvali su ga u Rim, Berlin, Cirih, Pariz, Moskvu i Milano… Domaća gostovanja u gradovima jadranskog primorja su se podrazumevala. A bio je rado viđen gost na prijemima u gradskoj skupštini, kod predsednika Tita.
Televizijski prilozi o njemu emitovani su na mnogim svetskim kanalima poput italijanskog „Rai Uno“, „TVD1„, našem „JRT-u“, a u jednom takvom odgovorio je na nekoliko pitanja novinaru i reporteru Branislavu Surutki. Strane televizije neretko su video zapise njegovih nastupa sinhronizovali sa Mocartovom muzikom.
Na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja osvojio je treće mesto, a bio je i večiti drugoplasirani na evropskim takmičenjima. Tu eru evropskog srebra otpočeo je u Švajcarskoj, još šezdesetih.
Hobi
Kružile su glasine da je završio kurs baleta u Narodnom pozorištu – ali to je bila samo urbana legenda, koju je demantovala njegova supruga Eva. Voleo je glumu, bio je bivši glumac amaterskog teatra, što mu je pomoglo da na prestoničkim raskršćima glumi lepu pojavu u belom odelu koja narod ostavlja bez daha. Bavio se i sportom,fudbal mu je bio velika strast i igrao je za tim sekretarijata, a rekreativno je voleo i rukomet. Tako je održavao kondiciju koja mu je bila neophodna za posao, ali je i sam redovno posećivao sportske priredbe. Bio je vatreni navijač Partizana. Najviše je voleo Galića, Bobeka i Čajkovskog, a bio je i gost na svadbi slavnog golmana najdražeg tima – Ivana Ćurkovića, na stadionu JNA. Izdao je čak i muzičku singlicu za najveću ovdašnju diskografsku kuću „Jugoton“. Zvala se „Jovina balada“ ili „Vozačima svima zdravo želim“. Na omotu u bojama omiljenog kluba nalazi se njegova fotografija sa malenom devojčicom na bicikli. I u samoj numeri postoji dijalog sa devojčicom Jasnom Janković. Ona peva:“ „Stani čika Jovane, pa mi nešto kaži, da li propis za trotinet važi?“ A Jova odgovara: „Ako za vas svi znakovi vrede, propisi će lako da se srede„. A sve to prati ansambl Dragana Aleksandrića.
Bulj kao inspiracija
U mini serijalu „Mala istorija Srbije“ koji se emitovao na TV Nova, naš proslavljeni glumac Lane Gutović je između ostalih održanih lekcija, držao kafansko predavanje i o njemu. I to baš mladom poštaru, koji ga je podsetio na slavnog milicionera zato što je svoj posao radio sa puno ljubavi i kreativnosti.
Pisac Vladimir Arsenijević u sveobuhvatnom „Leksikonu YU mitologije“ opisao ga je ovako „Jovan Bulj je ujedno i Kandid naših dana. On je dobro znao da se najuzbudljivija igra odvija uvek na malom prostoru i da treba samo „okopavati sopstvenu baštu… Ponekad, kada su saobraćajne gužve na beogradskim ulicama neverovatne, kada život ponajviše liči na hroptanje, kada ne znamo hoćemo li se ikada izvući iz svih sranja u koja smo tako jadno zapali, njegova bela senka kao da lebdi nad tužnim haosom dole, u svom najsvečanijem izdanju.“
Osim što je i sam otpevao pesmu, bio je i on inspiracija drugim muzičarima. Pesma koja nosi baš njegovo ime „Jovan Bulj“ delo je pančevačkog alternativnog rok benda „Ljubičice“. Šesta je po redu na njihovom debi albumu snimljenom u studiju „Krokodil“. Tu autorsku pesmu premijerno su izveli na takmičenju demo bendova 2011. u Božidarcu i odneli su pobedu.
Saobraćajna policija Beograda prošlogj juna vratila je bele uniforme kao obavezan dres-kod svih saobraćajaca na najvećim gradskim raskrsnicama. To će im odsad biti radno odelo, ali samo u letnjim mesecima. Ovo je svojevrstan omaž čuvenom baletanu.
Zalazak
Široj javnosti nepoznat je razlog zbog koga se prerano penzionisao sa svega 41 godinom, ali po kuloarima jedni nagađaju da se propio, dok drugi kažu da su vlasti utvrdile da je više glumac nego saobraćajac, pa su ga premestili da prati vozove. Nakon što je šlem i rukavice okačio o klin, dugo je radio kao prodavac na trafici u bloku 70, pomažući supruzi Evi. A posle toga i kao čuvar parkinga kod hotela Jugoslavija, na. Već kao star čovek na zalasku svog života, gostovao je u kultnoj emisiji Vanje Bulića „Crni biseri“, pa nije isključeno da je neslavno završio, zaboravljen i u bedi, pošto tamo nikada ne gostuju uspešni. Ovaj svet je napustio februara 2010. elegantno se otisnuvši u legendu belog grada.
Autor: Aleksa Ćelap
