Sedim na obali Drine, opijena njenim mirisom, zavedena njenim zvukom i očarana njenom bistrinom. Tako je hladna da imam osećaj kao da mi reže dlanove dok nežno milujem njenu zelenu površinu. Osećam kao da protiče čitavim mojim telom, sjedinjuje se sa mnom, postajemo jedno… Drina i ja! Njeni brzaci su sve bučniji, odzvanjaju u brdima… Imam utisak kao da pokušava nešto da kaže, ali nema ko da je čuje i razume. Zatvorila sam oči i prepustila se magiji koju je stvarala mešavina zvukova i mirisa netaknute prirode. Par trenutaka kasnije, mogla sam jasno da čujem reči te krivudave, rajske reke…„Pomozi mi da pomirim ljude, da skinem teret koji mi je davno nametnut, da ispunim svrhu svog postojanja.Većina ljudi me posmatra kao reku koja razdvaja narode, koja predstavlja neku prepreku, ali nije tako! Moja svrha je da spajam, da sjedinjujem ljude… Zato sam oduvek zavidela manjim rekama koje samo mirno teku, neprimetne. Moje prokletstvo je u tome što sam se, od trenutka kada sam nastala, pokazala nenadmašnom i jakom i sada se od mene očekuje mnogo. Tako je to u životu, kada te smatraju veličanstvenim i snažnim, ne smeš nikada da posustaneš, moraš da se nosiš sa svim problemima koje ti život nametne i niko te ne pita kako se osećaš… a nekada poželiš da samo mirno živiš svoj život…“
Taman sam zaustila da joj kažem da ona to ne može znati jer nije ljudsko biće, a ona je nastavila svoju priču kao da mi čita misli…
„Znaš, sve na ovom svetu se umara, oseća, ima svoj rok trajanja, samo na drugačiji način. Ja ne znam više ni koliko dugo postojim…Znam samo to da mi je svaki dan isti, da prelazim silne kilometre i viđam dosta toga i sve su to samo nove tajne koje se gomilaju već godinama i koje nemam kome da poverim. Mnogo je nesreće prošlo pored mene, više je suza proteklo ovim mojim vodama, nego što je kapi kiše palo u njih. I sve su to stvari koje nikad ne prolaze i rane koje nikad ne zaceljuju. Rođena sam kao neustrašiva, hladna i bistra, od svog postanka imala sam sve što jedna dobra reka treba da ima. Divili su mi se sa svih strana, pisali priče o meni, na daleko se čulo o mom savršenstvu i postala sam sinonim za večnost i snagu. Uživala sam u svojoj slavi, a kada su pokušavali da me unište ili sputaju, uživala sam još više dokazujući to da mi niko ne može ništa. Predstavljala sam večitu i neoborivu granicu između dve države, mnogo života sam odnela dokazujuži svoju moć i osećala sam se divno jer se samo o meni govorilo. Onda me život testirao! Dao mi je sve ono što sam mislila da volim, samo u mnogo gorem izdanju. Poslao mi je silne ratove i primorao me da svakodnevno gledam bombe i mitraljeze, ljude koji plaču i umiru, ostaju bez domova, decu koja ne znaju šta ih je snašlo…Ja sam bila u centru čitavog dešavanja, ali nisam više bila ponosna na sebe. Postala sam krvava reka, nije više bila bitna ni moja snaga, ni moja lepota, ni moja veličina…sve to je palo u drugi plan. Ljudi nisu marili za to hoće li skočiti da se bore sa mojim virovima, nije ih više brinulo hoće li se snažna Drina suprotstaviti novim preprekama, da li je najlepša ili više ne postoji…borili su se za svoj opstanak. Najgore od svega je bilo to što sam shvatila da sam razlog sve te tuge – ja. Da, ja sam bila ta granica između rata i mira, ljubavi i mržnje, prijateljstva i neprijateljstva, između nikad i zauvek. Nemam snage da pričam o tome čega sam se sve nagledala, a sećam se toga svakog dana – zapisano je u ovom kamenju na dnu moje utrobe, kao da se svaki metak pretvorio u po jedan kamen, a svaka granata u stenu. Nastala je pustoš oko mene, smeh se pretvorio u plač, braća u krvnike, prijatelji u izdajnike, sestre u robinje, a roditelji u statue koje kleče i mole se po čitav dan. Ne, neću govoriti o tome koliko je ljubavnih parova uz bolne krike rastavljeno na mojim obalama, niti o tome koliko je dece otrgnuto od ljubavi kako bi ih učili mržnji…Nekad mi se čini kao da mogu tačno da pogodim kome koji jecaj pripada… toliko dugo i toliko jasno ih slušam. Ali, to mora prestati! Ljudi moraju da shvate da nisu oni krivi, da je prošlost takva i ne možemo je promeniti, ali zato možemo promeniti sadašnjost i budućnost, a to je jedino važno. Prestanite da živite u prošlosti, ona je davno prošla! Naravno, tu je, prisutna je u sećanjima da povremeno zaboli, čisto da nas podseti na ono što nikada više ne sme da se ponovi. Naučite lekciju, zaboga! Ne budite večni ponavljači, niste zato došli na ovaj svet! Ne budite gordi i ponositi kao što sam ja bila, ne učite se mržnji i neka vas slava ne zaslepi – sve je to prolazno. Ja najbolje znam da se ono što je bilo ne može vratiti, niti obrisati, ali može se mnogo naučiti iz toga. Ako jednom stavite ruku u vatru i opečete se, više nikada nećete to uraditi, ali zato što ćete se sećati šta se prethodno dogodilo!“
Zanemela sam na ovaj neverovatan govor nepokorne Drine. Pokušavala sam da otvorim oči misleći da se nalazim u bunilu dok su mi u ušima odzvanjale reči, nikad jasnije i budile u meni snažna osećanja. U isto vreme osećala sam divljenje, jezu, strah i ljubav. Da li samo ja čujem sve ovo? I zašto baš ja, jedna obična devojka koja nema uticaj na druge? Drina ponovo nastavi priču kao da je čula moja neizgovorena pitanja.
„I ja sam bila samo obična reka pa sam postala granica između država i glavna tema najboljih dela. Vremenom sam poletela toliko visoko da sam izgubila sebe, ali život je našao način da me vrati na zemlju gde i pripadam i zato nikada nemoj da zaboraviš na to ko si i odakle si, ali uvek poštuj tuđe. Takođe sam bila svedok mnogih užasa, razdora i nepravde, tada sam samo želela da nestanem, život mi se rušio… Ali nisam se predala! Shvatila sam da je to cena koju plaćam za svoje grehe, ali i lekcija koju nikad ne smem da zaboravim. Kada sam sve to shvatila, samo sam želela da to saopštim nekome, ali sam znala i da nema ko da me čuje jer nisam čovek i ne znam da govorim. A onda si naišla ti! Jednostavno, samo sam umela da čekam pravi trenutak i pravu osobu i to je ono što i ti treba da radiš. Sreća prati uporne, a ja u tebi vidim dosta svojih osobina. Rođena si kao slobodan duh pun entuzijazma i borbe za pravdu, a onda su ti, na vrhuncu sreće, skresali krila. Od tada svoju tugu nosiš u sebi i čekaš nekoga da mu se poveriš i da tvoju lekciju prenese dalje. Spolja si se okovala ledom da niko ne vidi toplotu i ljubav koje nosiš u sebi i to nije loše, ali kada naiđeš na pravu osobu– znaćeš. Ako se, slučajno, pitaš odakle znam sve ovo, odgovor je samo jedan– iskustvo me naučilo. Zar ti ne bi prepoznala svoju bol u nekom drugom? Vi ljudi imate tu privilegiju da mislite i osećate i da sve to podelite sa drugima – iskoristite to! Ja sada mirno odlazim svojim tokom, skinula sam veliko breme sa sebe, a vi budite pametni i poslušajte šta vam priroda i prošlost poručuju“.
Tako je Drina otišla svojim krivudavim tokom i dalje bučna, ali ovog puta drugačije… Sada kao da je plesala od sreće u nadi da će njena priča dopreti do srca ljudi i učiniti svet boljim mestom! I mada niko ne može ispraviti krivu Drinu, ona može ispraviti mnogo toga.
Autor: Bojana Krkeljić
