Kada ljudi čuju da mi je omiljeno godišnje doba zima, obično me u čudu pogledaju i zatim sledi ono stvarno? Uglavnom svi pričaj o letovanju, o moru, plažama, koktelima, preplanulom tenu, dobrom provodu… nije da ja to ne volim, ali iskreno, po malo mi je to dosadno i uklapa se u neki kliše.

Zimu volim zbog snega koji mi škripi pod nogama. Zbog glasnog smeha moje devojčice svaki put kada se grudvamo, jurimo po snegu ili pravimo Sneška Belića. Zbog kafe koju pijem u toploj sobi nakon dugog boravka napolju. Volim je i zbog crvenog nosa mog dragog kog ugrejem poljupcima.

Zbog svih omiljenih praznika koji su baš zimi. Zbog iščekivanja snega za Novu godinu. Kićenje jelke u krugu porodice, ispijanje vina u onim lepim čašama dok uveče gledamo film naslonjeni jedno na drugo.

Zbog čitanja omiljene knjige pored prozora dok pada sneg. Obožavam da gledam kako sneg pada. Budi u meni neke neopisive emocije. Preplavi me neka milina. Setim se tada svog detinjstva. Svog grudvanja, sankanja, pravljenja Sneška Belića, svojih drugova iz detinjstva… Zima u meni izaziva neku nostalgiju, ali ne u negativnom smislu, naprotiv.

Ova zima donela mi je mnogo toga, mnogo preokreta. Neki su bili turbulentni, neki laki, neki lepi, neki ne… neki su i mene iznenadili. Sve u svemu ovu zimu ću pamtiti po ljudima koji su ušli u moj život, po ljudima koji su izašli iz mog života. Po odluci da se ponovo smejem kao pre, da budem jaka i svoja. Po saznanju da mnogo vredim i da mogu sve. Da nikada ne odustajem!

Eto zašto volim zimu. Više vremena sam u kući gde mogu o svemu da razmišljam, da pravim planove, da više vremena provodim sa porodicom. Kuća mi prelepo miriše na jabuke i cimet i jaku crnu kafu… zimo volim te.

Autor: Lidija Gajić

Često se vodi polemika oko toga da li neki rad koji nije opipljiv, kao što je npr. rad sa energijom i sl. treba naplatiti ili ne. Verovali ili ne, u životu se sve vrti oko naplate. A evo i zašto.

Uloga spasitelja koju sam godinama igrala dovela me je do ove spoznaje. Od malih nogu sam volela pomagati drugima i najveća nagrada mi je kada nekome moja pomoć zaista pomogne. Nečija sreća je uvek bila i moja sreća. Kasnije kroz život to se nastavilo. Pre četiri godine, kada sam se inicirala u Reiki mislila sam da će to biti nešto što ću koristiti samo za sebe i svoju porodicu. No život je za mene imao drugi plan. Nekako se namestilo da sam počela raditi tretmane i drugima, počela sam snimati videa, pisati tekstove i na neki način pokušavala ponovo pomagati i spašavati sve one koji su se davili u svojoj imaginarnoj nemoći. Ispunjenje koje je dolazilo nakon svakog komentara i reči zahvalnosti ne može se opisati. Osećala sam se kao da spašavm planetu i celo čovečanstvo jer želim da svi ljudi budu srećni, da im bude bolje, da se smeju i raduju.

No vremenom postajalo je sve više „normalno“ da svakome odradim tretman besplatno jer sam kako kažu „dobra duša“ a oni namju da plate. Normalno je bilo i da poklonim tretman ili program. Počelo je da se podrazumeva i da ću odgovoriti veoma kulturno i opširno na svaki vapaj u inbox-u čak i kad žurim i imam svoje obaveze. To je uključivalo i prepiske koje su trajale i satima. A znamo koliko life-coaching košta zar ne? Ali svo vreme mi je u glavi bilo kako ja želim da pomognem. Prosto mi je bilo neprijatno i da spomenem da to nešto košta. Pitala sam se zašto ljudi ne pokušaju, odustaju, neće da se suoče sa sobom? Sve im je na tacni a neće. Sve je to počelo da me iscrpljuje i što sam više to radila, bila sam umornija i nezadovoljnija. Zašto?

Zato što sam igrala ulogu koja mi ne pripada! Mislila sam da sam spasitelj a oni nisu hteli biti spašeni. Hteli su moju energiju. A ja sam im je dala.

Ja nisam spasitelj niti ikoga mogu spasiti. Dajući sebe bezrezervno, ostajala sam bez svojih delića duše. A uz to sam i sve te ljude ubedila da su u pravu što misle da nešto nemaju i ne mogu da plate. Uz taj način razmišljanja nikada neće ni imati. Provešće život u samosažaljenju a neće mrdnuti malim prstom da bilo šta promene.

A onda sam osvestila da većina ljudi sve ono što dobije besplatno ne cene. Zapitajte se i sami. Ako ste uplatitli mesec dana u teretani, ići ćete na treninge. Ako su vam poklonili jedan mesec besplatno, možda ćete i otići a možda i ne. Reći ćete: „Pa i onako nisam platio/la. Nema veze.“ Poklanjajući ljudima šaljemo poruku da nemaju, da su siromašni ili da to nešto što im poklanjamo ne vredi. Jer da vredi naplatili bi debelo. To je prosto ljudska filozofija.

Zatim sam se upitala koliko sam ja lično novca uložila u svoju edukaciju (jer nije mi palo s neba), koliko sam vremena utrošila učeći i koliko vremena utrošim dok odradim tretmane i odgovorim na svaku poruku i dam savet. Koliko truda, znanja, vremena i energije sam uložila u svoje programe. A svi smo čuli za izreku „Vreme je novac“. Kada sam na taj način posložila stvari shvatila sam da je moja uloga da inspirišem ljude da krenu da rade na sebi, da im budem vetar u leđa i naravno po svom osećaju i nahođenju i poklonim nekome nešto ako smatram da je to u skladu sa mojojm dušom. Nisam pozvana da spašavam, pogotovo one koji ne žele biti spašeni. I upitala sam se zašto bi ja davala sve od sebe da nekome pomognem ako taj neko ne želi uložiti niti najmanji deo sebe? Ako taj neko ne želi promenu, zašto je meni ona toliko bitna? Mislila sam da sam bolji čovek ako sebe celu dam. A u svemu tome sam sebe izgubila.

Vratila sam se sebi. Počela sam više vrednovati sebe, svoj rad i svoje vreme. I dalje sam tu za sve one koji zaista žele istupiti i zagaziti u blato do kolena kako bi nakon toga ubirali plodove svoga rada. Tu sam za sve one koji će dati sve od sebe da izađu iz zone komfora ma koliko u početku bilo teško. Dajem 100% sebe za sve koji daju isto za uzvrat.

I kao što rekoh na početku, sve se u životu vrti oko naplate. Ako ne naplatiš ti, biće ti naplaćeno. Na ovaj ili onaj način. Zato vrednujte sebe i svoj rad, svoje vreme. Ne trošite se na one koji ne žele pomoć. Kada budu spremni znaćete. Tada budite uz njih. Za sada ih ostavite na miru. Tako im činite uslugu. Sačekajte da budu spremni dati svoj doprinos. Jer samo tako mogu učiniti velike korake.

A vi…volite sebe i zagrlite najjače!

Autor: Tijana Mihajlović

Snegovi ovih dana pokrivaju zemlju,drveće i moju dušu. Ne mogu da kažem da mi je život dao lekcije,ali mogu reći sama sam sebe tako divno uništila. Možda je ovo prejaka reč za situaciju u kakvoj se nalazim već duže vreme. Znate šta,nije me briga da li će ovo neko pročitati i žaliti me ili me ismevati. Ja ću kao i obično iskreno mačem kroz olovku u vaša srca. Hoću da olakšam svojoj napaćenoj duši i podelim sa vama,makar u prolazu poneku iskru mog života. Neko reče,ne opisuj sebe,ne piši o životu,previše se otvaraš! Slušaj ,,Neko“ ovo je moja reč,moje delo i moje zaveštanje. Neću pisati dugo o sebi,ovo je tekst i tu ne može stati ono što želim. Želim samo da vam kažem da na svetu ima ljudi dobrog srca i koji žele da bezuslovno pomognu kada je potrebno. Onomad me bakica na autobuskoj stanici ispitivala i preneću vam upravo taj momenat. ,,Dete kad li će,i koji ide?“ upita bakica. ,,Samo što nije naišao“ odgovaram joj zagledana u njene plave oči. Čekamo gradski prevoz i cupkamo od brige hoće li uopšte doći. Začuh novo pitanje: ,,Radiš li gde dete?“. Odmahujem glavom i gutam knedle,mrzeći to pitanje ali njoj ga ne zameram. Zameram ga onima što me znaju a pitaju. Ma kazaću vam kad započnem,ima žurku da pravim! So na ranu. Retko ko pita kako se osećaš,većina samo želi da zna da li igde radiš. Kad se moje želje,htenja i emocije tamo gore sudare sa poslom koji mi dolazi,javiću obećavam. Bakica nastavlja sa pitanjima: ,,Imaš li majku i oca?“. Ne puštam glasa,oči mi se pune suzama i opet odmahujem glavom. Mislim se ženo baš udaraš ovaj put. ,,Teško kad je žensko samo i nezaštićeno“,ponovo prošaputa baka. Više joj ništa ne zameram,spremna čekam sledeći udarac u glavu poslat njenim pitanjem. ,,Jesi li slobodna?“ začuh ponovo njen glas. Odgovaram ,,Ne,imam porodicu,troje dece i unuku,Bogu hvala!“. Baka me zapanjeno gleda,a onda blagosilja: ,,Srećna bila,koliko ti je godina,onda deluješ mladoliko?“. Ponosno odgovaram ,,Uskoro 45″.

Baka se smeje: ,,Pa ne izgledaš tako,a vidim život te baš istukao,ja rek’o da te uzmem i prikačim za moj astal“. Zagrlila sam je,bus je tada naišao,ona je sela napred a ja pozadi. Suze su mi gruvale na oči,gutala sam knedle i kroz prozor autobusa gledala nebo. Znam da su se umešali,da brinu za mene odozgo. Znam da znaju i vide koliko patim,koliko mi je sve krenulo nizbrdo posle njih. Hvala velikom Bogu u nama,da još ima ljudi poput ove bakice da brinu za druge. Toliko sam se pogubila u tom momentu,da sam zaboravila da joj ponudim moju pomoć. Ali neka,tu je negde u kraju i verovatno ću je opet sresti. Pogledom je potražih po autobusu,nisam videla momenat kada je sišla. Kao da je znala mene,moju dušu. Šta li je osetila kada je poželela da me prikači za njen astal? A vi drugari i čitaoci moji budite srećni što nas okružuju ovakvi ljudi poput ove žene. Dok je i mrvica takvih na ovom svetu,biće ljubavi i sreće. Ko i kako može,vi prikačite svoja srca srcima onih koji pate i ekonomski su u lošijoj situaciji od vas. Sve to nebo vrati,to smo već naučili. Činite dobro i dobrom se nadajte!

Autor: Sanja Radojković Đurđević