Snovi nestaju onog trenutka kada ih preplave strahovi. Svaki roditelj želi za svoje dete samo najbolje, a to znači da za svoje najmilije žele i perfektne roditelje.
Da li je ovo normalno? – jeste.
De li je ovo moguće? – nije.
Nije jedino iz razloga što roditelji moraju da oproste sebi svoje nesavršenosti. Svaki otpor prema tome predstavlja još veći teret i njima, ali i detetu.
Gde sam to pogrešio? Pitanje je sa kojim se susreće svaki roditelj barem jednom u životu. Najčešće se javlja u doba puberteta kada dete pokazuje prve otpore i izražava ih, neretko, kroz inat. Trenutak kada roditelj oseti razočarenje i strah jer je svestan da sve potiče od kuće, svi maniri kao i svako dečje ponašanje.
Kako je moguće da je do toga došlo? Pitanje koje sledi odmah nakon prvog. Ono nam, zapravo, i daje pola odgovora. Ukazuje na to da odrasli možda nisu bili dovoljno prisutni u životu svog deteta, ili su zanemarivali njegove potrebe i emocije. Ukoliko su drastične scene u pitanju vrlo je moguće da je ovakav propust propraćen linijom manjeg otpora, ipak, načinjen.
Ukoliko okolnosti nisu toliko specifične i buntovništvo se zasniva samo na promenama koje ne ugrožavaju ni okolinu ni dete, već su jednostavno same po sebi promena, onda nema potrebe za suvišnim strahom. Vaše dete samo treba da proživi neke situacije na svojevrstan način, pa i da „pogreši“ kako bi naučilo. Nemojte stvarati suvišnu tenziju.
Zapitajte se da li se to pitanje odnosi na vaša usađena uverenja ili na ona koja su prilagođena dečjim potrebama i emocijama. Da li vas je uzdrmalo to što je dete i pored Vaših saveta i priča ipak moralo na teži način da nauči- na vlastitom iskustvu?
Ponavljam, sasvim je u redu da sebi postavite ovakvo pitanje, to samo govori da ste svesni i odgovorni prema svom detetu, ali dozvolite ovom pitanju da bude fleksibilno.
Pitejte sebe:
– Da li su moja očekivanja bila previše gruba?
– Šta je detetu donelo ovo iskustvo?
– Da li je ono svesno napravilo ovaj korak?
– Kako se moje dete oseća?
– Na koji način mu mogu pružiti podršku ili pomoć?
Niste svemogući, niti je to potrebno da budete. Vi ste roditelj. Baš onakav kakav je vašem detetu potreban. Radite na sebi i redovno preispitujte svoj odnos prema deci.
Da li ste dovoljno uključeni u njihovom životu?
Kako možete na pravi način biti podrška koja im je potrebna?
Budite primer svojoj deci i dozvolite im da grade svoja uverenja na osnovu sopstvenog iskustva obogaćena vašim dragocenim rečima punim razumevanja.
Za kraj, želim samo da znate da NIGDE NISTE POGREŠILI. Vi niste krivi ni za šta, ali jeste odgovorni za sigurnost svog deteta. Sve nemile situacije imaju svoju svrhu. Iz njih će Vaše dete izaći bogatije za još jedno saznanje. Takve lekcije formiraju ličnost.
Ono što Vi kao roditelji možete i treba da uradite jeste da budete TU za svoje dete. Kada ovakve situacije nastanu, nemojte pokazivati razočarenje. Pokušajte da razumete dete zbog čega je neke korake preduzelo, razgovarajte otvoreno i bez osuda. Rezimirajte ceo događaj korak po korak i na taj način učinićete najkvalitetniju moguću uslugu svom detetu. To je kao kada dete na kontrolnom dobije slabu ocenu, pa nakon testa nastavnik ga prvo upita da li zna zbog čega je dobio lošiju ocenu, da li zna gde je pogrešio i kako bi trebalo da ispravno odgovori na to pitanje, ima li drugi predlog. Ukoliko dete ne zna odgovor, dobar nastavnik će detetetu približiti pitanje i navoditi ga na ispravan odgovor. Gotovo rešenje neće značiti da je dete razumelo zašto baš tako treba da glasi tačan odogovor, ali kada dete samo navodjenjem nastavnika sroči odgovarajuće rešenje, nastavnik ima svako pravo istog momenta detetu da popravi ocenu.
Jer je i ocena kao i pohvala samo sredstvo da se detetu da priznanje. Ono ne treba da okarakteriše dete, ali može mu služiti kao vodilja.
Moje pitanje Vama je: Da li ćete ostaviti dete sa lošom ocenom bez ikakvog objašnjenja, ili Vam je cilj da ono shvati i savlada lekciju i usvoji gradivo na kvalitetan način?
Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač
