Od malena nas okruženje uči da u nešto verujemo i kako da se ponašamo. Prve rečenice i reči čujemo od roditelja, tetaka, ujaka, baka i deka… Zatim odemo u vrtić. Slušamo šta nam govore vaspitači ili vaspitačice. Neke rečenice koje su vam ti ljudi govorili verovatno jesu bile dobre za vaše odrastanje; sve što su rekli ili uradili verujem da je bilo iz dobre namere – da vas zaštite koliko god je potrebno i da vam kažu istinu. Najčešće njihovu istinu, koju ste vi u tom uzrastu shvatili kao stvarnu i univerzalnu.

Period od prve do sedme godine je izuzetno važan jer se tada formira karakter jedne osobe. Čovek ne postaje odgovoran za svoj život od momenta kad se rodi, već onog trenutka kada sebe osposobi za tako nešto.

Ako ste roditelj koji čita ovaj tekst obratite pažnju šta govorite i kako se ponašate u svakom trenutku, jer dete ne obraća pažnju isključivo na reči, već i na dela. Sve one greške koje su pravili Vaši roditelji prilikom odrastanja ne morate da ponavljate prilikom vaspitanja svog deteta. Možda ste sada zbunjeni.

Da li ste se ikada zapitali od čega zavisi kvalitet vašeg života?

Šta doprinosi tome da živite bolje? Mislite li da su to navike? Ponašanje? Uverenja? Odluke? Misli i emocije? Kako odgovarate na okolnosti? Stav?

Kakav god odgovor da ste dali na postavljeno pitanje, ako je jedna od gore navedenih stavki – u pravu ste, jer sve te stvari zaista doprinose životu onome što sada živimo.

Ljudski mozak je programiran tako da radi svesno, podsvesno ili nesvesno. Usađeni su filteri pomoću kojih opaža i procesuira informacije iz okruženja. I postoji ograničen broj informacija koje mozak može da primi na dnevnom nivou. Svest je vaš razum ili logika, kada obraćate pažnju ono što radite tada ona radi. Podsvest je sve ono čega niste sasvim svesni, jer je u tom momentu uključen vaš auto-pilot mode. Podsvesno ponašanje mogu biti vaše navike, dok je nesvesno sve ono što još niste spoznali i nije deo vašeg iskustva.

Zašto je ovo važno? Stižemo do ključnog odgovora.

Sve to o čemu sam pričala ima jedan naziv. Na kvalitet vašeg života najviše utiče odnos koji imate prema sebi, prema drugim ljudima kao i stav o životu generalno.

Sve to o čemu sam govorila ima jedan naziv, odnosno sintagmu, a to je ljubav prema sebi. Koliko god zvučalo kao kliše, to je termin koji sve obuhvata.

Na osnovu toga donosite važne odluke.

Na osnovu toga birate kako ćete da se ponašate.

Od toga zavisi kakve ćete odnose graditi sa drugim ljudima.

Od toga zavisi koliko vrednujete sve ono što radite.

Od toga zavisi koliko ste zadovoljni sobom i svojim životom.

Od toga zavisi koliko prihvatate sebe i druge ljude.

Od toga zavisi da li pristajete na manje nego što zaslužujete.

Od toga zavisi koliko ste produktivni.

Od toga zavisi i kako ćete se postaviti u nekoj izazovnoj situaciji.

Volite sebe onda kada dopuštate sebi da budete to što jeste.

I onda kada dopuštate drugima to isto.

Kada ne upoređujete svoj sa tuđim životima.

Kada radite ono što vas ispunjava.

Kada činite sve za vašu dobrobit.

I kada ne odustajete od svojih snova.

Shvatićete koliko zaista volite sebe kada osvestite to svoje ponašanje „ po difoltu“. Sigurna sam da vrlo dobro znate o čemu govorim.

Deca podsvesno usvajaju ponašanje svojih roditelja i tako uče kako da tretiraju sebe i druge ljude u odraslom dobu. Možda niste svesni da deca dok su mala upijaju kao sunđer sve što im kažete i pokažete. Ako ste nedavno postali roditelj, naravno da je u redu da im dok su mala više posvećujete pažnju nego sebi.

Čak iako niste roditelj, sada znate šta je to na čemu biste trebali da radite ukoliko želite da unapredite svoj život. Čovek koji voli sebe i život istovremeno daje ogroman doprinos planeti. Zato osvestite tu lepotu u sebi, oko vas i nikada ne podcenjujte važnost osmeha. Verujte da je život ipak vredan življenja.

Baš kako kažu stihovi našeg pesnika  Mike Antića:

“ … Ako mi život krila skrati i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem.”

Autor: Kristina Dragaš

Kada imaju loš dan, ljudi se često trude da ga pokvare i drugima. Jer, zašto bi, zaboga, drugima bilo lepo, a da je njima loše? I tako, po ko zna koji put, dolazimo do one priče o ljudskoj konstantnoj fokusiranosti na ono što je loše.

Svi smo u životu imali te dane kada nam ništa ne ide, neraspoloženi smo i nije nam do druženja. I ko zna koliko će još biti takvih dana… To nije ništa strašno, proći će i niko nikome ne bi trebalo da zameri na tome ukoliko mu je draže da ceo dan leži u krevetu i ne radi ništa, nego da ide na spijanje kafa kada mu nije do života.

Zato nema potrebe da sebe uporno teramo na to da uvek budemo nasmejani, raspoloženi, spremni za razgovor i „na vrhuncu zadatka“. Ne možemo uvek biti preplavljeni pozitivnom energijom i davati sve od sebe, ako osećamo umor, tugu i ne možemo da funkcionišemo jer smo preplavljeni morem briga i loših misli.

Svako bi trebalo da razume osobu koja se nalazi u takvoj fazi (pa neka ona traje i mnogo duže od jednog dana), a oni kojima je iskreno stalo – razumeće. Ko nije spreman da izađe u susret prijatelju ili poznaniku koji se ne oseća najbolje, tog bolje otpišite iz svog života jer, blago rečeno, taj neko je sebičan i samoživ.

Možda je upravo ta potreba da sve ljude oko sebe učinimo srećnim i da uvek tuđe potrebe stavimo ispred svojih i razlog za sve češće „igranje“ dobrog raspoloženja… Da, vrlo često glumimo da je sve u redu iako u nama sve vrišti od tuge i bola, a sve samo da ne bismo na druge „prenosili“ negativnu energiju.

Takođe, postoje i oni koji žive po principu „ako je meni loše, biće i vama“ i pojave se čisto da bi vam pokvarili dan, otrovali vas crnim mislima i napunili negativnom energijom. Apsolutno ne treba pripadati ni toj vrsti ljudi jer je i njima, takođe, fokusiranost isključivo na sopstvenim potrebama i ne razmišljaju o tome kakav će uticaj njihovo ponašanje imati na okolinu.

Dakle, kao što ne treba držati tugu u sebi i praviti se kao da je sve u redu, isto tako ne treba ni kukati svakodnevno, sve dok ne ubijete u drugima volju za životom. Potrebno je naći tzv. „zlatnu sredinu“. A nju nije toliko teško naći kada ste okruženi pravim ljudima i kada znate da procenite kome šta možete da kažete.

Tuga je uvek manja kada imate sa kim da je podelite i kada možete na nekoga da se oslonite. Ali, ukoliko vam više prija da određeno vreme provedete u svoja četiri zida – i to je uredu. Niko ne treba na tome da vam zameri i nije ničija stvar to zbog čega vam je tako lakše… Sa druge strane, kako god da se nosite sa sopstvenim lošim danima, nikada ne dozvolite da vam neko pokvari one lepe samo zbog toga što je sebičan.

Uvek se treba naći osobi kojoj je potrebna pomoć, saslušati je koliko god treba i dati najbolji savet koji možete. Međutim, kada vidite da vas neko „pecka“ lošim komentarima o svemu što radite i načinu na koji živite – zaustavite ga! Niste dužni da slušate zlonamerne komentare na račun svega što volite samo zato što neko oseća trenutno nezadovoljstvo. Sve i da nije trenutno, kada vam kažu da loše izgledate, da se bavite glupim poslom ili da nešto u vašem životu izgleda „smešno/jadno/bedno“ – to nije savet, to je zloba.

Naučite, zato, ko su vam pravi oslonci u životu, sa svojim bolom se nosite kao i sa srećom – onako kako to najbolje znate. Pomoć tražite uvek od onih u koje imate poverenje, a one koji postoje samo da bi isisali svu energiju iz vas – ostavite po strani.

Autor: Bojana Krkeljić