KOLUMNA: „ŠTA KADA NAIĐU LOŠI DANI?“

Kada imaju loš dan, ljudi se često trude da ga pokvare i drugima. Jer, zašto bi, zaboga, drugima bilo lepo, a da je njima loše? I tako, po ko zna koji put, dolazimo do one priče o ljudskoj konstantnoj fokusiranosti na ono što je loše.

Svi smo u životu imali te dane kada nam ništa ne ide, neraspoloženi smo i nije nam do druženja. I ko zna koliko će još biti takvih dana… To nije ništa strašno, proći će i niko nikome ne bi trebalo da zameri na tome ukoliko mu je draže da ceo dan leži u krevetu i ne radi ništa, nego da ide na spijanje kafa kada mu nije do života.

Zato nema potrebe da sebe uporno teramo na to da uvek budemo nasmejani, raspoloženi, spremni za razgovor i „na vrhuncu zadatka“. Ne možemo uvek biti preplavljeni pozitivnom energijom i davati sve od sebe, ako osećamo umor, tugu i ne možemo da funkcionišemo jer smo preplavljeni morem briga i loših misli.

Svako bi trebalo da razume osobu koja se nalazi u takvoj fazi (pa neka ona traje i mnogo duže od jednog dana), a oni kojima je iskreno stalo – razumeće. Ko nije spreman da izađe u susret prijatelju ili poznaniku koji se ne oseća najbolje, tog bolje otpišite iz svog života jer, blago rečeno, taj neko je sebičan i samoživ.

Možda je upravo ta potreba da sve ljude oko sebe učinimo srećnim i da uvek tuđe potrebe stavimo ispred svojih i razlog za sve češće „igranje“ dobrog raspoloženja… Da, vrlo često glumimo da je sve u redu iako u nama sve vrišti od tuge i bola, a sve samo da ne bismo na druge „prenosili“ negativnu energiju.

Takođe, postoje i oni koji žive po principu „ako je meni loše, biće i vama“ i pojave se čisto da bi vam pokvarili dan, otrovali vas crnim mislima i napunili negativnom energijom. Apsolutno ne treba pripadati ni toj vrsti ljudi jer je i njima, takođe, fokusiranost isključivo na sopstvenim potrebama i ne razmišljaju o tome kakav će uticaj njihovo ponašanje imati na okolinu.

Dakle, kao što ne treba držati tugu u sebi i praviti se kao da je sve u redu, isto tako ne treba ni kukati svakodnevno, sve dok ne ubijete u drugima volju za životom. Potrebno je naći tzv. „zlatnu sredinu“. A nju nije toliko teško naći kada ste okruženi pravim ljudima i kada znate da procenite kome šta možete da kažete.

Tuga je uvek manja kada imate sa kim da je podelite i kada možete na nekoga da se oslonite. Ali, ukoliko vam više prija da određeno vreme provedete u svoja četiri zida – i to je uredu. Niko ne treba na tome da vam zameri i nije ničija stvar to zbog čega vam je tako lakše… Sa druge strane, kako god da se nosite sa sopstvenim lošim danima, nikada ne dozvolite da vam neko pokvari one lepe samo zbog toga što je sebičan.

Uvek se treba naći osobi kojoj je potrebna pomoć, saslušati je koliko god treba i dati najbolji savet koji možete. Međutim, kada vidite da vas neko „pecka“ lošim komentarima o svemu što radite i načinu na koji živite – zaustavite ga! Niste dužni da slušate zlonamerne komentare na račun svega što volite samo zato što neko oseća trenutno nezadovoljstvo. Sve i da nije trenutno, kada vam kažu da loše izgledate, da se bavite glupim poslom ili da nešto u vašem životu izgleda „smešno/jadno/bedno“ – to nije savet, to je zloba.

Naučite, zato, ko su vam pravi oslonci u životu, sa svojim bolom se nosite kao i sa srećom – onako kako to najbolje znate. Pomoć tražite uvek od onih u koje imate poverenje, a one koji postoje samo da bi isisali svu energiju iz vas – ostavite po strani.

Autor: Bojana Krkeljić