Roditeljstvo je najvažnija, neprekidna životna uloga u kojoj svaki roditelj želi da bude savršen, ali dragi roditelji moram da vas razočaram – savršenstvo ne postoji.

Negovanje perfekcionizma i ambicije su dva različita motiva, koja u detetu razvijaju drugačije emocije i vrednosti.

Stub svakog odnosa je komunikacija, a značenje komunikaciji daje sagovornik.

Hajde da vidimo šta roditelj perfekcionista poručuje detetu, tj. kako dete čita poruke koje mu šalje roditelj perfekcionista:

1.“Nisi dovoljno dobar/dobra.”

Koren ovog uverenja kreće od činjenice da deca ne umeju da odvoje ličnost (sebe) od ponašanja. Rečenicu da nešto nisu uradili dovoljno dobro, ili su nešto uradili loše, čitaju kao: “Ja nisam dovoljno dobar/a”, ili “Ja sam loš/a.”

Kako to možemo izbeći: Reći detetu da je ono dobro i vredno, da se prepoznaje njegov trud, ali da bi to što je uradilo moglo da bude drugačije.

Bonus pitanje: Pitajte dete da li bi ono nešto uradilo drugačije sledeći put i šta bi to bilo? Kako bi to uradilo?

Na taj način razvija se analitičko razmišljanje kod dece i orijentisanost ka rešenju.

2.“Sve što radim je loše. Ništa ne radim kako treba. Ja sam nesposoban/nesposobna.”

Kod perfekcionista pohvala često izostane, jer se fokusiraju na stvari koje mogu biti bolje. Iz nihovog ugla, dobre stvari se podrazumevaju i ne moramo ih naglašavati. Treba obratiti pažnju i uložiti vreme u stvari gde ima prostora za napredak.

U očima deteta, takva rakcija može značiti: “Nisu me pohvalili. Ništa ne valja. Ja ništa ne radim kako treba. Ne postoji deo koji sam uradio/uradila dobro. Ja ništa ne umem da uradim dobro. Ja sam nesposoban/nesposobna”.

Kako to možemo izbeći: Pohvalite dete. Jedno “Bravo” je pravi eliksir za razvoj samopouzdanja i osećaja sopstvene vrednosti. Proslavite zajedno detetove uspehe, čestitajte mu.

3.“Prihvaćen/a sam i poštovan/a samo ako sam savršen/a.”

Deca prefekcionista mogu imati problema da prihvate spostvene nesavršenosti i svoje negativne emocije. Često potiskuju emocije kao što su tuga, ljutnja, bes, jer one nisu “savršene”. U tom skrivanju emocija vrlo često ih prati stres, anksioznost, a uživanje i zabava često izostaju pod težinom provere savršenosti. Poštuju sebe i svoj rad samo ako je savršen, a uveliko mu traže manu, jer bolje da je oni nađu, nego vi. Teško prihvataju kritiku, jer ona samo potvrđuje da nisu dovoljno dobri, da nisu vredni.

Kako to možemo izbeći: Reći detetu da su sve emocije u redu. Pričati o emocijama, različitim karakteristikama. Podeliti svoja osećanja sa detetom, dati primere kada se osećamo tako i žašto.

Pitati dete kako se ono seća.

4.“Potreban mi je neko ko će mi reći šta da radim.”

Roditelji perfekcionisti često prate svoja načela vaspitanja od kojih retko odstupaju i govore detetu šta i kako treba da radi. Na taj način detete usvaja mnoga moralna načela, ali mu se oduzima moć odlučivanja. Donošenje samostalnih odluka može predstavljati poteškoću za dete u kasnijem periodu.

Dete ne razvija mogućnost donošenja odluka i može, na taj način, postati zavisno od autoriteta. Potrebna mu je eksterna validacija, tuđe mišljenje i dozvola. U ranijem dobu, to je validacija roditelja, kasnije se taj oblik zavisnosti od autoriteta može preneti na poslovni, ili partnerski odnos.

Kako to možemo izbeći: Dajte detetu izbor. “Ili-ili” opcija je prvi pravi korak za promenu ovakvog oblika ponašanja. “Da li želiš da pospremiš igračke sada, ili nakon ručka,” pospremanje igračaka ne dovodimo u pitanje, a dete ima osećaj izbora, jer može da odabere kada to želi da uradi. Takođe, odabir odevne kombinacije, može biti jedan od prvih zanimljivih izbora koje dete samostalno donosi.

Pitanja kao što su: “Šta želiš,” i “šta bi ti odabrao/la” su i idealna prilika da dete upoznamo sa odgovornošću, tako što ćemo mu predočiti posledice (moguće rezultate) njegovih izbora.

“Ukoliko to odabereš/uradiš, može se desiti…”

Pustite ga da odluči, prihvatite njegov izbor i budite tu dok ono proživljava rezultate svog izbora.

Na taj način dete se uči samostalnosti, odgovornosti i dobija potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i da njegovo mišljenje vredi.

5.“Ne smem da pogrešim.”

Greška je osnovna potrvrda da nešto nije savršeno, a u očima deteta koje raste pored perfekcioniste, ako nije savršeno nije dobro i svaka greška mu smanjuje vrednost.

Kako to izbeći: Jednostavno, reći detetu da su greške u redu. One su sastavni deo učenja i tu su da nam pokažu da postoji drugačiji način da nešto uradimo. Pitajte dete šta je naučilo kroz tu grešku i podržite tu lekciju.

6.“Volimo samo ono što je savršeno. Ja nisam savršen/a, ja nisam vredan/vredna ljubavi.”

Ljubav prema sebi neretko izostane kod dece koje prati savršenstvo, jer se voli samo ono što je savršeno.

Zato ponavljajte: Govorite i pokazujte detetu da je vredno baš takvo kakvo jeste i da sve ima svoje vrline I mane koje su sastavni deo svakog bića. Voleti i učiti dete da prigrli i voli sebe.

Autor: Teodora Stanković