Da li nam je važno obrazovanje i zbog čega je važno? Moje razmišljanje na tu temu je takvo da smatram da nam je i te kako potrebno. Iako smo mi takav narod da „svi sve znamo“ i da nam baš zbog tog „znanja“ fakultetlije baš i nisu potrebne, došlo je vreme da progovorimo par reči o tome.
Joca električar zna, na primer, sve i šta će njemu nekakav inženjer da crta šeme kad je to bez veze. Mića građevinac je alergičan naa arhitekte, jer oni stalno nešto zanovetaju i gledaju u projekte, a on to sve od ruke slaže bez da gleda. Rade kostolomac namešta ono što ni najbolji ortopedi ne mogu da nameste i još kaže – „samo ti dođi kod mene, ‘će te sredim.“ Danas je svaka malo pismenija osoba počela da piše, ma kakav Filološki fakultet i književnost, pa ko to još uči, sedneš brate i pišeš. I tako dalje, i tako dalje…
Samo kad se setim svih onih ljudi koji su se teškom mukom i ogromnim radom izborili za svoje obrazovanje, pratili svoje snove pa čak i kad su im skoro sva vrata bila zatvorena, osećam ogromno poštovanje. Akademici, doktori nauka, pesnici, književnici, arhitekte, inženjeri, doktori, umetnici… svi oni su debelo morali da zagreju stolicu i steknu zvanja koja su ne samo cenjena, nego i potrebna bilo kojem društvu koje želi da ide napred. Kod nas, čini me se u poslednje vreme, neki lončići su se pobrkali.
Po definiciji, obrazovanje je proces u kome društvo prenosi akumulirano znanje, veštine i vrednosti, s generacije, na generaciju. U starim društvima školovanje je bilo dostupno samo malom broju ljudi, onima koji su imali novca ili vremena. Verski velikodostojnici, često su bile jedine pismene grupe ljudi, koji su znanje koristili za čitanje i tumačenje religijskih tekstova. Za većinu, odrastanje je značilo učenje na primerima starijih. Bilo je uobičajeno da deca veoma rano počnu pomagati u domaćim poslovima, u radu na poljima i u zanatskom radu. Čitanje nije bilo potrebno, a ni korisno.
Obrazovanje u svojoj modernoj formi, što podrazumeva nastavu u posebno izgrađenim zgradama, počeo je da se razvija postepeno. I pored toga do pre stotinjak godina decu imućnih podučavali su privatni učitelji. Većina stanovništva nije imala nikakvog obrazovanja do prvih decenija devetnaestog veka kada se u Evropi i SAD počeo uvoditi sistem osnovnih škola. Proces industrijalizacije i širenje gradova izazvali su potrebu za specijalnim obrazovanjem. Ljudi danas rade u mnogim profesijama i koriste razna stručna znanja, tako da više nije moguće prenošenje znanja sa roditelja na decu.
Neke od najrazvijenijih zemalja u svetu ujedno su i zemlje sa veoma visokom stopom pismenosti i obrazovanja stanovništva, i spadaju u red ekonomski razvijenijih (građani imaju relativno visok bruto domaći proizvod po glavi stanovnika). Sa druge strane, u nerazvijenim zemljama, gde je prosečna stopa pismenosti i obrazovanja niska, veliki broj ljudi i dalje živi ispod granice siromaštva.
U razgovoru s jednom umetnicom, u pitanju je slikarstvo, saznala sam koliko je ogorčena činjenicom da većina ne razume, a pri tom vrlo rado kritikuju i ne samo to, nego naslikaju dve-tri sličice i umisle da su umetnici. A onda onako rezignirano kaže – godinama sam, a i sad to radim – po deset sati svakodnevno crtala i slikala, i stajala pored onog štafelaja dok ne bih došla do onog pravog poteza četkicom.
Dobro obrazovanje može zaista pomoći budućim naraštajima da uspeju u mnogim sferama života. Edukacija i učenje od malih nogu pomažu u izgradnji moralnih vrednosti i raznih intelektualni veština uz pomoć kojih će se dete razviti u otvorenog uspešnog pojedinca, uvek spremnog na pozitivne promene u svom životu. Svaki čovek ima svoje ideje i svoje poglede na svet i život, bez obzira na to koliko je obrazovan, ali učenje i edukacija su od presudnog značaja za razvoj istinskog intelekta i kod svakog čoveka su bitan preduslov na privatnom i društvenom planu. Stoga, knjigu u ruke.
Autor: Male Velike Stvari
