Postoji li granica između davanja i primanja? Postoji li nevidljiva nit između dobrote i ludosti? Po mom mišljenju da. A to je onaj osećaj koji ti kaže: „Stani, dovoljno si…“
Učim se da ne prelazim tu granicu. Trebalo je vremena da je prvo sama sa sobom postavim. Tačnije više granica, koje su oblikovale marginu mog bića. I gazila sam, po sebi, iznova. Pomerala granice svoje izdržljivosti, do neizdržljivosti. Žao mi je što sam bila tako nepravedna prema sebi. A opet, sumnjam da bih bez toga naučila kako treba sada da se postavim.
Šta mi je uvek bio signal koji nisam umela da vidim? Neprijatnost. Neki čudan osećaj koji govori da to nešto nije ok. Jednostavno nije dobro za mene, povređuje me, udaljava me, manje više od drugih, ali udaljava me od sebe. Dobra stvar je što svi imamo te svoje „znakove“, ali ih svi ne doživljavamo isto. Pa te nešto žacne, a ti pomisliš: „Ahaa, to je to, ovo je važno, ovo mi treba“. E, baš to ti ne treba. Ne dugoročno. Treba samo toliko da vidiš šta ti ta neugodnost poručuje, šta je duboko u tebi zakopano, pa je sada dodirnuto, kako bi se suočio sa tim, jer kao dete nisi umeo.
Nismo odgovorni za tuđe odluke, tuđe reakcije, ali jesmo za svoj način suočavanja sa onim što nam se servira. Nemamo ista „čula“, ne prija nam svima ista „hrana“. I naravno, to ne znači da je kuvar loš, niti da je degustator izbirljiv, samo su im ukusi različiti. Nije uvek lako naći aromu koja nam prija, nekad je potrebno da isprobamo više „jela“… Ali, ne zaboravite na činjenicu da možda samo više niste „gladni“.
Autor: Ana Milovanović
