U prošli utorak pisala sam o snail mail kulturi. A Jelena Nikolić Milošević napisala je da postoji mogućnost da se od hobija malo i zaradi. Danas želim da napišem kako ja to radim, odnosno, pokušavam da napravim svoj mali biznis.

Tokom dve godine kako se dopisujem preko snail mail, nakupila sam jako puno interesantnih stvari, koje mi šalju kao poklončiće u kovertama.  To su papiri različite teksture (meni omiljeni su sa laticama cveća), nalepnice, dekorativne trake i još dosta toga (da budem iskrena nekada ni ne znam šta je šta po nazivima). Ja sam to uredno slagala u jednu kutiju, vremenom sam nju gledala pa vadila neke sitnice radi ukrašavanja mog dnevnika (journal, planer). Ali ona se punila brže nego što se praznila. I tako jednog dana, kad sam ponovo počela da „kopam po blagu“, razmislila sam, a zašto ne bih onda koristila neke od ovih materijala radi pravljenja journala, dnevnika itd. Imala sam i više nego dovoljno stvari da počnem. Samo mi je još bilo potrebno da poguram malo sebe u tom pravcu. Odlučila sam da umesto običnog belog papira, bude starinski. A da bih ga dobila tu kao pomoć dolazi ….Kafa..Par sati sa njom pa posle toga sušenje i pred vama će se naći papir, koji izgleda kao da je bio sakriven u nekoj staroj fioci dug vremenski period.  Pošto nisam htela da mi budu klasične beležnice (korica i prazan beli papir), pored „kafa papira“ sam koristila i scrapbook, stare novine.Čak sam iskoristila listove iz stare knjige (koju je neko ostavio napolju).

Ovde može da se iskoristi sve što imate pri ruci. Ukoliko imate samo običan papir, on može da posluži kao osnova. U početku sam najviše koristila radi dekoracije najobičniji časopise: Cosmopolitan , Lepota i Zdravlje, Lisa. Sve one lepe slike, što se mogu naći na stranicama, isekla sam ih. Od njih sam pravila i koverte, I “journal card” , kolaže, bookmarkeri. (iznenadili bi se koliko može svega da se napravi). Kada sam osmislila unutrašnji sadržaj, došlo je vreme da smislim od čega ću da pravim korice. A pošto mi je sin izvor inspiracije, on je tu meni pomogao najviše. Naime, on se igrao sa kutijom od pahuljica, koju je tokom igre rasklopio . Kad  je završio sa igrom, ja sam uzela kutiju, isekla sve strane što mi nisu trebale i tako dobila koricu za moje beležnice.  Svaku koricu dekorišem različito. Ne postoje dve iste. Svaka je za sebe i ima svoj stil, namenu, istoriju kako je nastala. Nekad koristim akrilne boje i nalepnice, nekad radim kolaže, a nekad iskoristim salvete. Tu nema granica. Pogotovo kad imate kreativnu maštu. A najbolje je, što ne treba puno ulaganja da bi se dobio konačan rezultat. Kada korice budu spremne i osušene nakon dekoracije ,  sve one papire  „unutrašnji sadržaj“  ručno ušivam u korice.  Ovo je (pored dekoracije korica) najduži posao, jer ručno pravim oznake gde treba da prođe konac, i na korici i na listovima. Ali gotov rezultat se uvek isplati. Kada sam stavila sliku svoje prve ručno pravljene beležnice na Instagram, dobila sam pozitivne komentare i reči podrške. I to je još više pomoglo da idem prema svom cilju: da imam svoj mali biznis . A videti kako moje beležnice koriste drugim kreativnim ljudima, za mene je znak da sam na dobrom putu.

Više slika možete videti na mom Instagram i Facebook nalogu @keshkasjournal.

Autor: Kristina Jovičić

Kafa (coffea) je divlja zimzelena biljka iz porodice broćeva (rubiceae) Može da naraste i do pet metara u visinu. Ima duguljaste ovalne listove, bele mirisne cvetove koji rastu uz granu i crvene bobice, koje su prvobitno zelene, pa postepeno žute da bi na kraju potpuno sazrele dobile jarko crvenu boju, kada mogu da se beru. Ispod tog crvenog omotača nalazi se zrno i u zavisnosti od toga kakvo je ono, a varira od bledo zelene do tamno braon boje, određuje se vrsta kafe, kojih ima zaista mnogo: coffea arabica (arabika), coffea cenephora (robusta),coffea liberica (liberika) coffea congensis (kongoanska). U sirovom zrnu kafe najpoznatiji sastojak je kofein. Kafa je ime dobila po pokraijni Kaffa iz jugozapadne Etiopije iz koje potiče gde se lokalni pastir Kaldi požalio monasima obližnjeg manastira na čudnu živahnost njegovih koza. Kada su monasi malo bolje zagledali šta to rade te koze, primetili su da jedu crvene bobice sa zimzelenog žbunja. Onda su i sami nabrali iste… Ljudi su prvo isto samo žvakali zrna kafe, pa su tek posle primetili da bi mogli da ih samelju i pomešaju sa vrelom vodom kako bi od toga dobili napitak koji razbuđuje, jer kofein je tonik koji ubrzava rad srca i cirkulaciju krvi.

Od 10. do 15. veka kafa se uzgajala na arabijskom poluostrvu i oni je zvali „quahve“ (vino), krajem 14.veka počeli su da prže zrna kafe i da prave napitak kakav danas znamo. Moka je recimo lučki grad u Jemenu, na obali Crvenog mora koji je bio glavni izvoznik kafe, koja se dalje širila po Otomanskom carstvu, bliskom istoku i Magrebu, pretežno u islamskom svetu koji ju je nazivao „kahva“. Srbija je, pošto je jelte bila pod turskom okupacijom dobila prvu kafanu pre Pariza, Beča i Londona, još u ranom 16. veku, samo se tad to nije još zvalo kafana, nego se posluživala u karavan sarajima, u mehanama i hanovima. Venecijanski konzul u svojim izveštajima iz Carigrada često pisao o tamnom i vrućem piču koje Turci obožavaju.

Tako je kafa stigla u Mletačku republiku. Tamo se ona najpre prodavala u apotekama kao dragocen i skup lek. A odatle se u 17.veku proširila Evropom. Prvu prodavnicu kafe otvorio je jedan Srbin u Beču krajem tog stoleća kada je posle propasti turske vojske u Velikom Bečkom ratu, otkupio po jeftinijoj ceni velike zalihe ove biljke koje su ostale zaplenjene u jednoj turskoj komori. Tako su bečke dame prvi put okusile napitak koji će uskoro postati statusni simbol kontinenta. Pošto su uvideli kolko je narod postao navučen na kafu, iz straha da će potisnuti Božje piće – crveno vino, katolički sveštenici su kafu proglasili satanističkim napitkom. Ipak, kada je probao kafu papa Klement VIII krstio ju je, te tako blagoslovio katolike da mogu da je piju. Kafa je postala popularnija od čaja u Engleskoj i vina u Francuskoj.

Otvarane su prve kafane u srednjoj i zapadnoj evropi, pa su u Parizu krajem 18.veka kafane nazivane „usmenim novinama Revolucije“, pošto su se ljudi tu okupljali i bistrili politiku, i svaka kafana predstavljala je određenu struju mišljenja. U toj formi i pod tim „Kafana“ javljaju se lokali i u Srbiji i Beogradu u poznom 18.veku, a najčuvenija nalazila se na Dorćolu u turskoj čaršiji, današnjoj ulici Kralja Petra i zvala se „Crni orao“, koju je u svojim spisima opričao putopisac Keper.

A evo i nekoliko zanimljivih običaja vezanih za kafu koji su rasprostranjeni širom sveta:

Da bi se proverilo da li je kvalitet kafe odgovarajuć, baca se zrno na zemlju i ako odskoči znači da valja, a ako ostane zalepljeno za pod onda znači da je to lošija vrsta.Turkinje u toj patrijahalnoj zemlji imaju pravo da zatraže „razvod s opravdanim razlogom“ ukoliko im muž zabrani da je piju. Zanimljiv je recimo običaj „ostavljene kafe“ u Napulju, koji nalaže da onaj koji prvi posrče svoju kafu, mora da plati još jednu i ostavije za onog koji dolazi poslednji. Kapućino je dobio naziv zato što ono mleko i pena koja je u tamnom kafenom obodu podseća na podšišanu kosu kapucina (franjevaca). Dobro je poznato da je u Americi bio omražen čaj kao simbol engleske dominacije, pa se kafa tamo pojavila kao ozbiljan suparnik tom mrskom napitku, te je u 19. veku proglašena za glavno američko piće. Arapi su pržili zrna kafe pre izvoza, kako bi sprečili mogućnost da biljka nikne van njihove zemlje, kako bi sačuvali monopol nad proizvodnjom napitka. Ipak, danas se u Brazilu proizvodu gotovo trećina kafe u svetu.

Na godišnjem nivou danas se u svetu popije čak 400 milijardi šoljica kafe. Na celom svetu u ovom trenutku zasađeno je otrpilike 15 milijardi stabiljka kafe. Zato je industrija kafe danas druga, odmah iza naftne sa profitom od 55 milijardi evra godišnje.

I završićemo retrospektivu ovog napitka jednim citatom:
„Mešavina meda i kafe, podseća me na poljupce njene.“ – nepoznati autor.

Autor: Aleksa Ćelap