Dom je unutrašnja kategorija – Ana Atanasković. Ana Atanasković  srpska je književnica rođena 27.novembra 1973. u gradu Kruševcu, a studirala je i diplomirala Engleski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je kasnije i nastavila svoj život i spisateljsku karijeru. Svoju prvu knjigu izdala je još davne 2006. godine, a njen spisateljski rad se bazira na istorijskoj fikciji u kojoj uspešno pliva već godinama. Pored pisanja, Ana se bavila i novinarstvom gde je radila za mnoge časopise kao što su “ELLE”,”Sense”,”Lepota I zdravlje” i mnogi drugi.

Dom je unutrašnja kategorija – Ana Atanasković

Roman koji ju je proslavio i probio u svet književnosti i pisane reči je upravo roman “Moja ljubav Nikola Tesla” kojeg je prvo izdala u Smart studiju, ali nam je poznatija verzija njenog reizdanja u izdavačkoj kući Laguna 2021. U svom stvaralačkom opusu Ana za sada iza sebe ima pet romana, dve zbirke priča, a bavi se i pisanjem eseja i poezije. Šuška se o tome i da će uskoro izdati svoju novu knjigu u okviru IK LAGUNA, a mi smo ovim povodom poželeli da na ovu temu  kao i mnoge druge proćaskamo sa njom.

Ana, pre svega, reci nam, otkud tolika zainteresovanost za Teslu, Teslin život generalno i zašto si poželela da baš pišeš o njemu? 

Od detinjstva traje ta zainteresovanost. Moj tata je bio nastavnik matematike i fizike i veliki ljubitelj nauke. Donosio mi je knjige, čitala sam „Galaksiju“ koju je redovno kupovao, zajedno smo gledali naučne emisije na televiziji („Kosmos“ Karla Sagana, na primer) i seriju o Nikoli Tesli u kojoj je glumio Rade Šerbedžija. Najveći uticaj na mene je bio jedan članak u posebnom izdanju „Galaksije“ u kome je prvi put pisao o ženama zainteresovanim za Teslu, a fotografija Ketrin Džonson mi je ostala u sećanju kao najlepša i najznačajnija.

Kada smo već kod knjige “Moja ljubav Nikola Tesla” mogu da primetim da glavna junakinja tvog romana Ketrin, gaji izvesnu ljubav prema Njujorku i zanesenost tim gradom, a čitavši tvoje tekstove mogu da primetim sličnu podudarnost između vas dve jer koliko je ona opčinjena Njujorkom toliko si i ti Beogradom, pa evo da pitam šta je za tebe Beograd? Šta za tebe on predstavlja? Za mnoge predstavlja nove šanse i nove početke i mnogi sebe vide u tom gradu pa, eto da pitam iz tvog ugla šta je Beograd?

Beograd je za mene mnogo toga – mesto gde sam studirala anglistiku na Filološkom fakultetu, neka vrsta spasa, mesto u kome sam dobila šanse koje sam priželjkivala i mesto u kome su mi se izdešavale ključne stvari u životu. Beograd mi je, kroz ljude koje sam upoznavala, omogućio da svoju ličnost započetu u Kruševcu prikažem u pravom svetlu. Recimo da je taj sentiment dobro opisan u pesmi „Beograd“ koju je maestralno otpevala Nada Knežević.

Reci nam, pošto si rođena Kruševljanka, koja su to tvoja omiljena mesta u Kruševcu koja su ti ostala u sećanju, a na kojima si najviše pisala i rađala svoje ideje? Da li i danas kada se osvrneš na svoje početke s nostalgijom se prisetiš tog doba svojih početaka i možda nekad odeš na kafu na to mesto na kom si ranije pisala kad te put nanese u naš grad.

Mnogo volim Kruševac i nikada ga ne zaboravljam. Često ističem da sam rođena u tom gradu i to sa velikim ponosom! Prošla sam „dosta sveta“ što se kaže ali je najlepši spomenik na svetu u Kruševcu, na primer. To je spomenik Kosovskim junacima u centru grada. Odrastala sam u selu Jasika, koje je 4 km udaljeno od grada i Zapadna Morava, jasički most i taj plodan, pitomi kraj koga nadgleda predivni Jastrebac iz suprotne daljine nikada neće napustiti moje srce.

Dom je unutrašnja kategorija – Ana Atanasković

Sećam se poslastičarnice „Bagdalino“ u koju sam svraćala kada sam bila u srednjoj školi. Najviše su na mene uticali Narodna biblioteka u Domu sindikata i tadašnji Radnički univerzitet, gde sam učila engleski jezik van školskih aktivnosti. Kad god prođem pored tih zgrada osetim koliko su oblikovale moju budućnost. Takođe mnogo volim neobičnu kuću mog najboljeg druga u Obiličevoj ulici, i ceo taj kraj grada.

Dom je unutrašnja kategorija – Ana Atanasković

A na kojim mestima sada najčešće pišeš i koje mesto te najviše opušta u Beogradu i predstavlja tvoju oazu mira u toj metropoli? Gde se najčešće osećaš kao kod kuće?

Pišem kod kuće uvek, potrebna mi je tišina. Oaza duhovnog mira je za mene Studentski trg na kome je Filološki fakultet, koji doživljavam kao hram. Takođe, najlepše duhovno iskustvo sam imala u kapeli Svetog Jovana Bogoslova na Bogoslovskom fakultetu. Volim Senjak, Vračar, Dorćol, Banovo brdo…Volim mnoge ulice, kao što su Krunska i Internacionalnih brigada. Biblioteka grada Beograda je jedno od mesta na kome me neko ko želi može često sresti.

Reci nam zašto je nauka važna i šta je to najdragocenije što su nam naučnici ostavili? 

Nauka je glavni način na koji čovek spoznaje svet koji ga okružuje. Duhovnost mu pomaže da spozna sebe i Boga. Zajedno čine pravi balans i simbiozu.

Naučnici su veoma bitni jer nam oktrivaju zemaljske istine, a pokazuju nam put kao onome što se može saznati. Žao mi je što se poslednjih godina nauka na društvenim mrežama preispituje od strane onih koji ni ne znaju šta je ona.

Šta za tebe predstavlja pisanje? 

Moj glavni životni cilj pomoću koga mogu da prenesem emociju ljudima. Knjige koje u čitaocu izazovu emociju opstaju u vremenu. Emocija, dalje, izaziva katarzu i može da menja ljude. To je moja misija.

Šta za tebe predstavlja reč dom? 

Dom određuje svakoga, pa je tako i mene. Kuća u kojoj sam odrasla je, sticajem okolnosti, prodata. Dugo mi je bilo teško da tamo i prođem, naročito jer je renovirana i ne liči na sebe. To je velika bol ali i učenje prihvatanje neminovnosti života. Dom je onaj osećaj koji ostaje u duši čak i ako fizički više nije naš. Dom je „unutrašnja kategorija“.

Primećujem da se u zadnje vreme, nekako izrodilo dosta mladih, novih autora, i svesna sam nekako te promene da je nekada narodu bio čudan sam taj koncept pisanja, odmah si bio okarakterisan kao čudak ako se baviš pisanjem, dok je sada, nekako, sve to naprasno postalo in? Šta misliš zašto je to tako i da li je pisanje za svakoga sada, da li sve što se danas plasira treba izaći u štampu, i da li se slažeš sa onom činjenicom da papir sve trpi? 

Često se zapitam i ja zašto je pisanje postalo in. Čini mi se da svi pišu, sve moguće profesije su ušle u spisateljsku. Moderne tehnologije su to omogućile. Može biti da je to dobro, ne znam. Ja ne volim preterivanja i kada nečega ima previše, čak i ako je najplemenitije na svetu. Ali, ne mogu da utičem na dešavanja pa stoga jedino što mogu je da ih prihvatim. Uvek će, pak, da se izdvoji ono što je potrebno da se izdvoji.

Dom je unutrašnja kategorija – Ana Atanasković

Mnogi u današnje vreme etiketiraju pisce na afirmisane i neafirmisane autore, pa koje je tvoje mišljenje po tom pitanju?

To je sasvim normalno i realno. I afirmisani su nekada bili neafirmisani, ništa to nije strašno. Onaj ko se izdvoji nije izdvojen bez razloga, ko god to bio. Poštujem svačiji uspeh i nije mi smetao ničiji ni kada sam počinjala, naprotiv.

Šta je ono što bi m preporučila novim autorima, koji su tek na početku svog stvaralaštva, uputiš neku poruku ohrabrenja, neki moto koji je i na samom početku tvoje karijere tebe bodrio, vodio? 

Najvažnije je da odgovorite iskreno sebi zašto želite da budete pisac. Ali, iz dubine duše, po mogućstvu uz pomoć nekog sa strane. Dakle, naći razlog zašto se piše. Ako je bilo šta osim želje da se prenese emocija čitaocima, razmislite da li ste na pravom putu. Ako razlog jeste prenošenje emocije, ne bojte se i ne odustajte.

I za kraj, načuli smo, šapnula nam je neka ptičica da se kod tebe krčka nešto novo, da je nova knjiga u pripremi pa bi nas zanimalo, prosto, znatiželjni smo, da li možeš da nam otkriješ koji žanr je u pitanju i šta bismo mogli da očekujemo od tvoje nove knjige?

Tačno je, potpisala sam ugovor za objavljivanje novog romana u Laguni. Biće to istorijska fikcija, koju često pišem. Biće priča o jednoj ženi čiju tačnu sudbinu istoričari ne znaju, razmimoilaze se mišljenja, a ja sam joj „dala“ život. Njena sudbina počinje na ostrvu Lezbos, nastavlja se u Kruševcu i završava u Beogradu. Kroz njen život sam dala sliku jednog od najznačajnijih srpskih vladara.

Ana hvala ti puno na izdvojenom vremenu, želimo ti puno sreće u novim poduhvatima i puno uspeha u spisateljskoj karijeri i da i tvoja nova knjiga osvoji srce mnogih čitalaca isto kao što je i Tesla.

Čitamo: „Moja ljubav Nikola Tesla“ – Ana Atanasković

Intervju obavila: Nina Miletić