Odakle ta surovost kod dece? Svi znamo da deca mogu biti surova najviše u periodu predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Odakle ta surovost kod dece? Možda zbog toga što se roditelji ne bave dovoljno svojom decom, negaje kod dece empatiju….

Odakle ta surovost kod dece?

Sva ta surovost koju deca ispoljavaju, a deca najčešče ispoljavaju surovost prema svojim vršnjacima. Ta dečija surovost može da ostavi traume i posledice na vršnjaka kome je upućena.  Najčešće gde se najbolje vidi surovost dece to je kada u razredu imaju drugara sa nekom vrstom invaliditeta. Njihov drugar je po nečemu drugačiji.  Kako to objasniti ostaloj deci u razredu? Tu počinje jedna „utakmica “ koju treba dobro odigrati, I gde se rezultati vide na „dalje staze“.

Pre svega roditelj čije dete ima neku vrstu invaliditeta treba otvoreno da razgovara sa učiteljicom šta dete može, koliko može. Vrlo je bitno da školski psiholog razgovara sa učiteljicom kako je dete bilo za vreme testiranja, da li će ispoljavati teškoće pri učenju, da li mu je potreban neki vid podrške, i ako jeste kakav vid podrške.

Posle ovakvih informacija će učiteljici biti lakše kako da objasni ostaloj deci u razredu, kako ona da radi sa učenikom. Naravno tu treba da bude uključena cela škola kao obrazovna ustanova. Učiteljica treba da objasni učenicima na najbolji način onako kako deca mogu da razumeju npr. našem drugaru je potrebna naša pomoć, treba mu malo više vremena da se prilagodi, naš drugar se malo  po nečemu razlkuje od nas isto kao što se svi mi razlikujemo po nečemu jedni od drugih.

Ponovo da učiteljica objasni kroz primer (svi imamo drugačiju boju kose, boju očiju, neko ima kratku neko dugu kosu..). Ovakav pristup se može primeniti kod dece prvog i drugog razreda, a u kasnijim razredima (treći i četvrti razred), kroz radionice Na ovakav način deca će razumeti i prihvatiti svog drugara. Pomagaće u izradi domaćih zadataka, učenju, na časovima. Ako je potrebno pisaće i sveske svome drugaru, ako ne može sam kada se opismene.

U nekom trenutku učiteljica postaje moderator koji prati aktivnosti i kada je potrebno usmerava. Takođe ako je učiteljici potrebna podrška ili dodatne kompetencije,edukacija može da se obrati stručnom licu tj. psihologu. Takođe je potreban i rad sa roditeljima da i oni kod kuće sa decom razgovaraju kako da prihvate svoga drugara. Ako se primeni ovakav pristup ne bi trebalo da bude problema.

Odakle ta surovost kod dece?

Najčešče pomažu svom malom drugaru u nižim razredima, a kasnije u višim može da se nastavi, ali ima i situacija da se ne nastavi i da odbacuju svoga drugara. Tada mogu da nastanu problemi.

Iz kog se razloga to dešava najčešće zato što razredni starešina ne zna kako da se postavi, ne zna kako da objasni, ima strah. Ne zna da može da se obrati za pomoć ili ne želi.

Onda nastaju uvrede, da dete samo provodi na odmorima, da niko ne želi da se druži iz razreda, podsmevanje, niko ne želi da sedi na eskurziji sa drugarom, da bude u sobi. Za sve to vreme razredni okreće glavu i pravi se da problem ne postoji. Tu glavnu ulogu onda igraju roditelji koji stalno razgovaraju sa razrednim starešinom, pokušavaju da reše problem.

Odakle ta surovost kod dece?

Za svo to vreme je dete u „ćošku“ samo nema podršku, nema kome da se obrati za pomoć, jer ljudi koji su tu ne žele da pomognu. Detetu u tom trenutku preostaje da se bori samo uprkos svemu! Dobra tehnika koju deca koriste ili mogu da koriste, kao što sam ja radila su domaći zadaci. Dete daje svojim drugovima iz razreda domaći zadatak koji oni nisu uradili i uzimaju da prepišu. Dete tada pomisli „aha ipak žele sa mnom da se druže.“

Nažalost sve je to kratko samo dok traje čas, i posle toga sve se vraća na staro. Tu se i javlja ljubomora među vršnjacima kada nastavnik pohvali učenika, posle ćasa svi napadaju svoga vršnjaka zato što je bolji od drugih. Ima i situacija kada se učenik požali razrednoj i kaže: „danas za vreme odmora me je gurnula drugarica, a razredna na to odgovori znam videla sam nije te ona gurnula sam/a si pala.“

Nažalost nailazite na otpor tamo gde bi trebalo da imate podršku. Za sve je ovo potrebno jak mentalni sklop, dosta upornosti, izdržljivosti, snage. Samo treba ići uzdignute glave. Samo je potrebno napraviti pun lanac razumevanja i podrške. Deca su surova zato što roditelji ne razgovaraju sa decom na ovu temu, ne odgovaraju na pitanja poput „zašto on/ona ide ovako“?

Odgovorite na pitanje detetu bilo šta,ako nemate pravi odgovor. Onda neće biti ovakvih problema. Kada učenik ode iz osnovne u srednju školu sve je drugačije, budu prihvaćeni prvo od svoga razreda, škole, profesora. U tom slučaju su i dete i roditelji u mirnoj fazi, nema trzavica, cimanja. Razredni starešina u srednjoj školi napravi lanac pun razumevanja i podrške koji traje i nakon srednje škole.

Autor: Lena Marković