Jesen je savršeno godišnje doba za čitanje. Vetrovit dan, zvuci opadanja lišća, po koja kap kiše, topao čaj u jednoj ruci i knjiga u drugoj. Kroz moje ruke prošle su brojne knjige. Neke su me dosta toga naučile, neke su me oraspoložile onda kada mi je to bilo najpotrebnije, a tu su i one koje su me beskrajno rastužile. Verujem da svaka knjiga, baš kao i svaki čovek menja nešto u nama. Ponekad je to sitnica koju ni ne primećujemo, a ponekad su to i naši stavovi, mišljenja ili uverenja. Neke knjige se čitaju u jednom dahu, bez prekida i stajanja. Tu su i one druge koje se teško čitaju, počinjemo ih, pa ostavljamo, zastajemo gotovo na svakoj strani, ali ipak ne odustajemo.
Prva knjiga Frederika Bakmana koju sam pročitala bio je roman „Čovek po imenu Uve“. Pre nego što je ova knjiga dospela u moje ruke, nisam baš bila rada da krenem da je čitam, pošto su svi o njoj pričali, pisali i diskutovali, a ja priznajem da sam jedna od onih koji ne vole stvari koje svi vole i koje su baš popularne. Ipak, knjigu mi je preporučila i drugarica čijim čitalačkim stavovima izuzetno verujem, tako da se Uve našao i u mojoj biblioteci. Veoma mi se dopao način pisanja, pošto Bakman ima retku moć da drži pažnju čitalaca sasvim običnim pričama o običnim ljudima. Kod njega nema velikih zapleta i neočekivanih drama.
Uve je zaista knjiga koju vredi pročitati, ali moram da priznam da meni nije najdraža knjiga Frederika Bakmana. Najbrže sam pročitala, a i najviše zavolela Bakmanovu najmanju knjigu „Put do kuće svakog jutra sve je duži“. Ovo je priča o porodici, o dedi i unuku, o ocu i sinu, o jednom mladiću i njegovoj pravoj ljubavi, o dedi čiji svet se svaki dan sužava i baki koje više nema. Bakman u svojoj knjizi opisuje kako izgleda život jednog starog čoveka koji polako gubi svoja sećanja i uspomene i načinu na koji se njegova porodica nosi sa tim. Dedin svet se menja i polako nestaje, on više ne pamti šta je bilo i ne zna tačno da odredi šta je sada. Ipak, za njega je tu unuk Noa koji pamti sve što su do sada zajedno prošli, sve dedine priče i uspomene. Deda je svestan da sve oko njega polako nestaje i baš zato se trudi da Nou zadrži najduže od svih svojih uspomena.
Mnogo je razloga da pročitate ovu knjigu, ali neću vam ih nabrajati. Reći ću vam samo da je ovo prava knjiga za vas ukoliko su vam najlepše uspomene iz detinjstva vezane za bake i dede, ukoliko znate koliko vreme brzo prolazi i kako se naš svet sasvim promeni za tren, ukoliko i dalje volite da maštate i ukoliko verujete da ljude koje zaista volimo nikada ne zaboravljamo.
Autor: Milica Barać
