Branka Bešević Gajić (18. 9. 1982), nagrađivani filmski reditelj, master dramski i audiovizuelni umetnik, doktorand Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kao filmski reditelj u statusu je samostalnog umetnika, reprezentativnog Udruženja filmskih umetnika, takođe je i redovan član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Završila je studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Gorana Pekovića, diplomskim-master filmom „Dom anđela“ na kojem potpisuje scenario i režiju postala je pionir novog žanra. Ostvarila se kao filmski reditelj kako u Srbiji tako i u kompletnom regionu i širom sveta, gde je osvajala prestižne nagrade na internacionalnim filmskim festivalima za scenario i režiju. Debitovala je filmom Lauš koji kroz prizmu tragičnog trenutka osvetljava najmračnije tajne naše bliske prošlosti i tragedije jednog zlog vremena. Nakon beogradske premijere u Sava centru, film je bio u širokoj bioskopskoj distribuciji u Srbiji i regionu, zatim je usledio festivalski život u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Rusiji i Kini. Prikazan je u Torontu, Njujorku, Sidneju, Brizbejnu, Adelaidi, Pertu, Vulagongu, Melburnu, Kanberi, Pekingu, Johanesburgu, u Moskvi gde je osvojio nagrade i priznanja za režiju i umetnički doprinos. U Čikagu na festivalu srpskog filma uvršćen je među najbolja filmska ostvarenja (2014). Kao reditelj na televiziji Studio B, režirala je 120 epizoda živog jutarnjeg programa: Beograde, dobro jutro. Potpisuje režiju na igranom serijalu: U apartmanu sa Zoranom i Dejanom. Osmislila je i dizajnirala studio za kompletnu sezonu (2017/2018) na televiziji. Potpisuje režiju na dugometražnom igrano-dokumentarnom filmu Sveti Mardarije-Vladika bez adrese (2019). Režirala je koncert: Trideset naših (2018). Član je stručnog žirija na međunarodnom Mostar Film festivalu (2018), koji je posvećen filmskoj glumi. Reditelj je u MS-Film produkciji, gde potpisuje režiju na igranom filmu Milojev dar (2021).
Trenutno radi na doktorskom umetničkom projektu na temu partnerskog nasilja, što je isto značajan društveni problem.
Nakon slučaja koleginice Milene Radulović, danima ne mogu da dođem sebi, saosećam sa njom veoma, to što se desilo njoj i mnogim drugim devojkama, osuđujem najstrašnije, dogodilo se svima nama, a one koji se pitaju šta je čekala do sada evo javno im govorim da upravo zbog takvih moralnih nakaza sa nedostatkom empatije i ljudskosti, žrtve čekaju dugo ili zapravo nikada ne progovore.
Ovo nije samo seksualni zločin već zloupotreba pedagoške pozicije i pozicije moći to ga čini veoma specifičnim i opasnim jer nije nužno sličan tipičnim seksualnim atacima koje obično poistovećujemo sa nasumičnim manijacima jer se dešava pod okriljem institucija, postoji sistem zataškavanja. Žrtve nisu ni svesne da su iskorišćene postoji u svim oblastima, ali je oblast dramskih umetnosti naročito osetljiva jer su kriterijumi u njoj često krajnje arbitrarni.
Zato koleginici Mileni skidam kapu moj dubok naklon do zemlje što je istupila i javno progovorila o zločinu koji je do tada bio tabu tema mnogim žrtvama, Milenin gest je presedan i nadam se da će se nakon ovoga ozbiljnije pristupiti svakom takvom slučaju.
Takođe treba pričati u javnosti kako prepoznati seksualno nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja i kako se dalje nositi sa bolnim iskustvom, ne smemo ignorisati jer time postajemo saučesnici.
Zločin ne bi trebalo nikada da zastareva, posebno ne tako bolan kao što je seksualno zlostavljanje dece, devojaka, žena i generalno svakog pojedinca, bez obzira šta počinioci bili i čime se bavili ne sme se o tome ćutati i apelujem na sve ljude koji su slično ili isto preživeli, da zločin prijave nadležnim institucijama, koje će slučaj dalje procesuirati.
Uvažavam sve žrtve koje su se, sa teškim potisnutim bolom, same nosile u životu i uprkos svemu nastavile dalje sa radom na sebi, čekajući strpljivo svoj trenutak da progovore i time ohrabre I druge žrtve.
Svaki monstrum koji je tako nešto počinio treba da bude na izdržavanju zaslužene kazne, a društvo treba da prestane sa prejudiciranjem šta je ko i kad je trebalo da uradi, već da žrtvi bude bezrezervna podrška.
Filmskim predatorima treba stati na put, nažalost ima još Mika kako u našoj profesiji, tako i u drugim životnim sferama koji se kriju iza vere, ugleda, pa čak i onih skroz minornih ljudi iz ruralnih sredina. Najstrašnije je što pored strašnog čina umesto podrške, žrtve preživljavaju dodatne odmazde od moralnih karakternih nakaza i prinuđene su da svoje krike potiskuju u sebi. To obezvređuje, jer nailazi na osudu poremećenog mentaliteta ljudi, gde se postavljaju pitanja kojima žrtvu dovode u inferioran položaj.
Lično smatram da je to opasan lavirint, kada neko nad vama izgradi autoritet, kada vas oblikuje i ubedi da je to normalno što vam se događa, da bi kasnije dodatno ucenjivao, a time perfidno vas dovodio do osećaja krivice, onda nema načina osim da postanemo anestezirani za dalju borbu, a time nastaju trajne posledice.
Smatram da zločin seksualnog nasilja ne bi trebalo da zastareva, nije to finansijki dug već povreda nečijeg integriteta, dostojanstva, ugleda jer kada žrtva da otpor nasilniku društvo umesto da joj pruži podršku, ono ekskomunicira i omalovažava žrtvu i izlaže je ozbiljnom kompromitovanju, a time manijacima nesvesno postaju potpora i daju vetar u leđa gde ih ohrabruju.
Teško je sa time živeti, mnoge žrtve nikada nisu imale snage da progovore, zato svaka čast koleginici Mileni, koja je javno progovorila i time ako ništa drugo svim žrtvama silovanja pomogla da shvate da krivica nije na žrtvi, već na monstrumu koji je to počinio. A to mnogo znači!
