Ispovest: Rehabilitacioni Centar „Anemija“. Posle toliko godina, idem na banjsko lečenje. Preko socijalnog 21. dan na tri nedelje. Ista pomisao kao kada sam bila mala: „Ponovo banja, rehabilitacija, biće mnogo dosadno.“ Kada pomislim na sve to padne mi mrak na oči, i postane mi muka u želucu. Kao da proživljam sve ponovo. Znam šta me sve čeka, a taj 21. dan nikako da prođe. Pre nego što sam otišla mislila sam da je sređeno, što bismo rekli uljudno.
Ispovest: Rehabilitacioni Centar „Anemija“
Bez obzira što je 21. vek ništa nije tako kako sam mislila. Naprotiv hodnici kao iz filma strave i užasa, liftovi stari, u sobama bolnički kreveti, ormani prašnjavi, vrata sa ormana samo što ne padnu. Jednom rečju užas i katastrofa! Ponela sam laptop da učim, i da mi brže prolazi vreme. Sigurno u sobama ima internet,jel danas ga svuda ima. Nije mi palo na pamet da u hodniku nema dovoljno utičnica.
Kako ću izdržati ovde 21.dan? Šta je tu je? Naći ću već neku zanimaciju da mi brže prodje vreme. Popodne sam imala terapije. Prepodne sam silazila do grada ili ako ostanem po hodniku jurila utičnicu i internet. U delu hodnika gde ima internet nema utičnice, i obrnuto. O hrani i da ne govorim. Kuvarica kao da ima samo mast i krompir od sastojaka za hranu.
Kada je na meniju punjena paprika umesto mlevenog mesa kao da su crvi. Supa masna i neslana. Kao da jedemo splačine! Prženice od buđavog hleba prave! Direktor kaže: „Toplo je vreme, pa se zbog toga ubuđao hleb“. Da li bi on jeo buđav hleb? Ne bi sigurno. Nema veze oni su pacijenti, jedu šta im se da. Pre svega smo ljudska bića, pa tek onda pacijenti. Nemamo toliko ljudskosti i empatije jedni prema drugima.
Spremačice ne menjaju posteljinu po 15. dana. Moraš da ih moliš i vučeš za rukav da urade svoj posao. Čak ni mala deca ne žele da ostanu plaču, mole roditelje da ne ostaju. Ko bi ostao u ovakvim nehumanim uslovima? Imala sam sreću što sam imala divnu doktorku Ljiljanu Ivanović. To je jedino pozitivno iz banje! Hvala joj na svemu!
Ispovest: Rehabilitacioni Centar „Anemija“
U početku sam bila nasmejana, smejala se i tako mi je prolazilo vreme. Kako dani odmiču postaje nepodnošljivo, preplavljujuće. Imam osećaj da ne mogu više da izdržim i hoću što pre da idem kući. Počinjem da plačem, ućutala sam se… Dosta mi je svega! Naravno da psihologa nema, šta će psiholog u rehabilitacionom centru? Ne treba! I te kako treba! Na rehabilitaciji su pacijenti sa amputiranom rukom, nogom njima i te kako treba osnaživanje, podrška.
Takodje i ostalim pacijentima, roditeljima, deci. Ne treba izostaviti ni medicinsko osoblje koje je zaposleno. Nakon nekoliko dana boravka u banji dobijam žulj na desnoj nozi. Konsultujem se sa doktorkom i idem na previjanje svaki dan. Nastavljam sa podvodnom kadom i bazenom još neko vreme. Po hodnicima čujem da svi pričaju o mom žulju. Stvarno postaje nepodnošljivo. U isto vreme primam fraksiparin injekcije u stomak imam visok D-dimer.
Dva dana za redom mi je sestra dala injekciju u istu stranu. Tu je pomodrelo. Rekla sam doktorki u viziti. Iznervirala se! Da li je učila u medicinskoj školi jedan dan u jednu stranu, drugi dan u drugu. Četvrtkom primam metoject citostatik za reumu od 15-16h. Odlazim kod sestre da primim terapiju, ona mi kaže prima se u toku prepodneva.
Objašnjavam joj da se tako prima! Ne primam celu dozu od 15mg, nego 12.5mg zbog povećanih transminaza u krvi. Hematolog mi je rekao usmeno da primim manju dozu, ali nije napisao u istoriji bolesti. Sestra i dalje nastavlja da viče. Sedim i čekam da primim svoju terapiju na vreme.
U jednom trenutku dolazi doktor koji je na specijalizaciji i pita me: „Leno, u čemu je problem?“ Odgovorila sam: „Došla sam da primim terapiju.“ Sve sami problemi! Nisam išla u četvrtak i petak na struju zbog citostatika. U četvrtak dok sam bila na kinezi terapiji pita me fizioterapeut: „Je li ti mala što danas nisi bila na struji?“ Pogledam u nju, pre svega nisam mala imam ime. Dobro,pa me nije nazvala po dijagnozi koju imam. Kolega joj kaže primila citostatik.
Ispovest: Rehabilitacioni Centar „Anemija“
Vrhunac svega je vikend kada fizioterapeut Ljilja kaže da neće otvarati bazen pošto ću samo ja ići, a imam žulj. Nisam ni znala za to dok mi cimerka nije rekla dok je bila na kinezi terapiji, i slučajno čula. Pre svega, tako nešto nije profesionalno i etički da priča tako o pacijentu. Isti taj fizioterapeut prvi dan kada sam došla, pitala me je da li znam da plivam i koja mi je dijagnoza.
Kada je čula da imam cerebralnu paralizu, rekla je ne znaš da plivaš ti ćeš da se udaviš. Pokušala je da me ubedi da ne znam da plivam, da ću da se udavim, da budem uz ivicu. Gde mi je na moru ivica? Bez obzira znam svoje kapacitete i verujem u sebe! Ipak se nisam udavila niti me je uplašila. Doktorka i ja smo se lepo pozdravile i ispričale pre nego što sam otišla. Ima savesnih i dobrih lekara koji brinu o pacijentima, ali ih je na žalost malo. Tako je protekao 21. dan u rehabilitacionom centru. Ko preživi pričaće!
Autor: Lena Marković
