Ljudi često nemaju nameru da nas povrede, a povređeni smo. Zašto? Odakle nam pravo da sudimo kako je trebalo? Mislimo da znamo najbolje, a ni sami nismo sigurni u ispravnost svojih odluka.
Od koliko ljudi ste se udaljili, a nije trebalo. Niste to želeli, al’ desio vam se drugačiji život, neke drugačije okolnosti, drugačija interesovanja. Je l’ stvarno mislite da drugi treba da ispunjavaju vaša očekivanja, samo zato što vi ispunjavate tuđa?
Dugo sam bila u zabludi i mislila da će i svi drugi postupiti onako kako bih ja. A neće, jer nisu ja i imaju svoja uverenja. Koliko mislimo da smo slični, toliko smo različiti, jer nas oblikuju lična dešavanja i shvatanja.
Žao mi je što sam se udaljila od drugih ljudi dok sam tražila sebe. Ali, znate već da ono što zaista vredi u vašem životu, ostaće tu uprkos svemu. Ako i ode, opet ne znači da nije vredelo. Možda samo znači da nije bilo namenjeno da traje.
Uvek se prvo zagledajte u sebe, pre nego drugima zakukate da ste povređeni. Jer, obično ti drugi nisu ni odgovorni za naša očekivanja, takotrebanja i lažne nade. Sami smo ih stvorili, sami treba i da ih „svarimo“. I, kako ja volim da kažem, nije prijatno, ali nas oslobađa.
Autor: Ana Milovanović