Sanjate li? Imate li i budni svoje snove? Pamtite li ono što vidite dok su vam oči zatvorene? Desi li vam se nekad da ste tužni jer je to bio samo san?
Neki kažu da uopšte ne sanjaju. Drugi se svega sećaju. Negde sam između i pretpostavljam da je to stvar naše svesti. Verovatno sve ono što u snu vidimo dolazi iz naše podsvesti. Um je zabeležio i ono što oko nije.
Postoje oni koji proučavaju snove i koji umeju da ih tumače. Bila sam prilično šokirana koliko mi neke nebuloze odjednom deluju smisleno.
Ali šta ćemo sa ovim „budnim“ snovima? Šta ako nam ni oni nemaju smisla? Šta ako mislimo da nam nisu namenjeni i da ih neko drugi bolje „sanja“ od nas? Možemo li kroz volju i zalaganje doći do mesta gde se snovi ostvaruju? Jer, šta ako baš u tome i leži naša hrabrost? Hrabrost da uprkos svemu što nam kaže ne, ipak naučimo da budni stvaramo ono što smo već „odsanjali“.
Treba samo naći ono izgubljeno poverenje u sebe, koje smo kao deca imali. Ne verujem da smo, dok smo pravili prve korake, mislili da mi to ne možemo. I da smo, nakon svakog pada, pomislili da hodanje nije za nas. A danas, kao odrasli, često zaboravimo na razumevanje nas samih kad smo na pragu nečeg novog. Jer, džabe nam sva podrška spolja ako smo onu unutrašnju veru u sebe potisnuli.
Autor: Ana Milovanović
