Crvena haljina se viorila na povetarcu. Njenu kosu je nežno mrsio miris kiše koja je padala. Kao da je kiša nosila sve tragove iz njenog života. Stajala je i posmatrala ljude oko sebe. Užurbano su jurili kao i uvek.
Sve je ona videla i razne ljude, ali njega nije nigde nije bilo.
Sela je na klupicu sumornog parka želeći u drugim ljudima da nađe nešto što je podseća na njega. Ali znala je da više ga nikada neće videti. Te oči duboke kao plavetno more. Njegov miris koji je mamio gradom. Kosu koja je letala oko njega dok je hodao. On je bio sve što je ona želela.
U njemu je pronašla skrivenu snagu. Ljubav koju nije imala. Prosao je jedan mali dečak. Dok je njegova majka izgovorila nežno njegovo ime. Njoj se ledila krv. To ime je samo njegovo, a sada taj mali tako podseća na njega kao i ime. Bio je željan novih znanja i avantura. Držeći majku za ruku seo je pored nje i jeo sladoled. Posmataro je onim malim plavim okicama a ona bi mu se samo smeškala.
Sunce je obasjavalo park koji se sijao od kiše. Ruže su na laticama imale male suze. Bože koliko je čaroban dan. Polako je ustala i krenula kući. Na putu ka kući osetila je miris pekare u kojoj bi stalno sa njim uzimala đevrek. Svartila je i uzela jedan.
Laganim koracima je nastavila dalje, ali je imala osecaj kao da je neko bio iza nje. Činilo joj se kao da i dalje oseća negde u daljini njegov miris. Okrenula se . Videla je senku i kada je nežno podigla glavu videla je njega. Rekao je „hej“ držeći đevrek u ruci. Nasmejali su se. Pitao je zar još uvek kupuje. Odgovorila je da kao u dobra stara vremena. Sa svakim novim pitanjem prišao bi joj sve bliže.
Ona je spustila glavu dok joj je srce ubrzano lupalo. Njeno lice je postalo crvene boje. Rekao joj je nežnim i tihim tonom „još uvek te volim i vreme bez tebe kao da je stalo“. Hajde budi opet deo mene da bi ovo vreme moglo ići dalje. Stojim zarobljen u međuvremenu.
Hajde da krenemo na putu ka snovima.
Da ih zajedno ostvarimo. Jedino tako ćemo biti puno jači. Zelim da vidim jednoga dana nekog ko je pola – ti pola ja, kako nam šeta hodnicima kao i živcima. Jednu malu loknicu koja će imati oči kao ti. Stvarno mi nedostaješ. Pokušao sam da nađem tebe u drugima ali nije išlo. Sa svakom drugom bio sam dalje od osmeha i sreće. Ni jedna nije bila kao ti. Ni jedna mi nije značila kao ti. Molim te budi deo mojih snova.
Sagla je glavu i pustila suze govoreći da je dugo čekala taj trenutak. Mislila je da nikada neće doći. Zajedno zagrljeni šetali su njihovom znanom ulicom. Nadajući se da će jednoga dana tom ulicom šetati njihova mala loknica koja skakuće ulicom.
Autor: Katarina Radičević
