Vihor je lutao njenom sobom, dok je noć nežno grlila i tama mrsila svilenu dugu kosu. Misli bi joj lutale daleko do njega. Oni nikada nisu bili običan par. Njegov sjaj u pogledu ubrzavao je otkucaje njenog srca. Uspeo je da uradi ono što niko nije znao. Bio je njen mir. Ljubav koju su oni imali je bila veoma jaka i neuništiva.
Ona je bila jedna obična krojačica. Snove je krojila u haljine i ispunjavala puno želja raznim devojkama koje bi dolazile kod nje. Dok je on bio dosta drugačiji od nje nije bio lakoveran kao ona, imao je mrki pogled. Prelepu plavu kosu. I bradu. Njegov izgled tela i stav su u prvi pogled davali snagu i sigurnost. Njegove ruke su bile utočiste za sve probleme. Zvala ga je „Plavi čuperak“.
Bila bi tužna kada bi odlazio u noć svako drugo veče kako bi radio. Njegov posao je ipak težak. Znala je da ne treba brinuti jer je on snalažljiv.
Jednoga dana stigao je poziv sa posla, morao je krenuti. Neodređen broj dana. Gledala sam ga. Pakovao je kofer i izgledao tako snazno „Ne brini, brzo ću doći“ rekao bi, njegov zagrljaj je bio čvrst, njegove ruke u kosi su bile pune osećanja. Bam! Kofer se zatvara. Krenuli smo ka izlazu. Okrenuvši se zagrlio me i poljubio zatim je rekao „volim te pile“ i polako u daljini nestajao.
Slobodno vreme je provodila u malom kutku njihovog vrta. Dok bi ptice pevale predivne a ujedno i tužne melodije. Ona bi putovala po koricama male žute knjige i tražila utočište između slova. Dani bi tako prolazili. Često bi dobijala njegova pisma koja je željno čekala. Njegove reči su je bodrile da bude jaka. Znala je koliko mu je teško kroz svaki red pisma dok je čitala. Jer ona kao i on najbolje su znali njihove tišine koliko zapravo priča i emocija krije ta mala slatka tišina. Dok su se dani nizali njihova ljubav je bila sve jača, svako iskušenje i prepreka koju su prelazili uspela je da ih još više ojača i učini borbenima.
Njihova priča počinje na veoma simpatičan način. Dok je mislila da nikada više neće pronaći njenu drugu polovinu pojavio se on, Plavi čuperak. Kada je videla njegovo ponašanje i izgled nije očekivala da je on tako poseban. Imao je mrgudast pogled. Harizmatičan i šarmantan. Sa stavom. Jednostavno ni jedna ne bi mogla odoleti takvom muškarcu. Pomislila je ko zna koliko se devojaka i žena mota oko njega i nije obraćala pažnju. Kako je vreme prolazilo njihovi zidovi su počeli da se ruše.
Dugo je čekala dan. Kada će njen dragi zakoračiti u njihov vrt. Sklopiti ruke oko nje. Konačno da oseti toplinu i zar njegovih usana na obrazu. Brojala je dane i noći. Vreme je prolazilo ali kao da je stajao u mestu.
Sedela je i gledala njegove fotografije. Pomislila je koliko je srećna jer ima njega. On nema ni jednu manu ili je to zato što čovek kada zavoli on voli i mane i vrline. Zamišljala je njegovu kosu, kroz koju bi prolazila prstima. Njegov tanani nežan glas koji nosi mir. Njegovu meku bragu koja bi žarila obraze. Zamišljala je njega koji je topio njeno srce. Dok su drugi pričali bajke on je bio drugačiji. Sa njim je doživela bajku. On joj je pružio ono što je oduvek želela malo ljubavi i pažnje. Znao je on to. Kavaljer sa osmehom koji je ledio cure. Znao je i kako diše. Njegova posebnost je bila u delima. Ne voli on puno da priča koliko pričaju njegove okice.
Oni su dve polovine koje čine celinu. Jedno bez drugog bi bili izgubljeni. On je bio zvezda vodilja. Sidro koje ih je čuvalo od nemirnog mora..
Autor: Katarina Radičević
