Pet razloga zašto roditelji dece sa posebnim potrebama osećaju krivicu
Jedno od negativnih osećanja sa kojima se suočavaju roditelji dece sa posebnim potrebama je krivica. Ponekad smo je svesni, a ponekad dolazi u potisnutom obliku poput anksioznosti koju ne možemo da objasnimo ili frustracije.
U nastavku je pet najčešćih razloga zašto roditelji dece sa posebnim potrebama osećaju krivicu i zašto bi trebalo da prestanu da je osećaju.
1.Da li sam uradila sve kako treba tokom trudnoće?
Nakon prvog šoka da će naše dete živeti sa mentalnim i/ili fizičkim problemima, počinjemo da se prisećamo svakog detalja tokom trudnoće. Ja sam to radila. Pokušavala sam da se setim, da saznam da li sam možda ja to nekako prouzrokovala, mogla sam da se setim skoro svakog dana od tih 9 meseci.
To je prirodna reakcija, prvo pomislite da ste vi krivi. Možda je to nešto u našim programima što govori da smo mi odgovorni da sve bude kako treba. Ako stvari nisu savršene, nekako smo mi krivi.
Međutim, sve dok se predajemo ovom osećaju krivice, trošimo dragocenu energiju.
Nije vaša krivica. Osim ako niste uradili nešto namerno da oštetite svoje dete (što niste). Nije vaša krivica. Odlučila sam da ne istražujem zašto se to dogodilo, već da idem sa verom i znam da mi je data prilika da živim svoj život iz ove perspektive. Ako pomerim fokus sa negativnih iscrpljujućih osećanja, vidim lepotu u tome.
2.Kad sam saznala da moje dete ima smetnje, da li sam reagovala na vreme?
Ovo je veoma uobičajeno. Sve što vam mogu reći- „bila tamo, radila to“. Ovo pitanje nas uvek muči, posebno ako dete veoma malo napreduje.
Postoje i pitanja slična ovim:
Možda bi trebalo da idemo na tu terapiju ili da joj dajemo malo duže taj vitamin ili se raspitamo malo više o operaciji… Nema šanse da ćemo ikada sa 100% sigurnošću saznati da li bi rezultati bili drugačije da smo tu neku stvar uradili. Ali stvar je u tome da ne treba da se osećate krivim jer ste, sigurna sam, radili najbolje što ste znali sa informacijama i mogućnostima koje su vam dostupne.
Pet razloga zašto roditelji dece sa posebnim potrebama osećaju krivicu
Ne zaboravimo roditeljsku intuiciju koja nas uvek vodi kada se radi o našoj deci. Sigurna sam da imate mnogo ideja o tome gde da odvedete svoje dete i kako da se nosite sa svim tim tokom godina. Bez obzira da li je to donelo rezultate kojima ste se nadali ili ne, učinili ste sve što ste mogli.
Radi se o tome da li ste brzo reagovali čim ste saznali za stanje svog deteta i da li ste do danas preduzeli sve potrebne korake. Konačno, naš posao kao roditelja nije da popravljamo našu decu, već da ih volimo i podržavamo i cenimo.
3.Da li provodim dovoljno vremena sa svojim detetom?
Ovo je široko rasprostranjen razlog za osećaj krivice. Možda oba roditelja rade puno radno vreme. Ili imate drugu decu o kojoj morate da brinete. Ili treba da uradite nešto van svog doma i da budete odsutni satima. Skloni smo da verujemo da moramo sve vreme da budemo uz svoju decu jer samo mi znamo kako da reagujemo u konkretnoj situaciji.
Istina je da je to tačno. Niko osim nas ne zna kako da smiri svoju uplakanu decu ili da brzo i adekvatno reaguje u određenoj situaciji. Ipak, ponekad moramo da budemo daleko od njih. Imamo i druge obaveze u životu, a i dobro je da dete neko vreme bude daleko od nas. Sve dok se o njemu neko dobro brine, nema potrebe da osećamo krivicu.
4.Da li smo suviše brzo prihvatili stanje svog deteta, i sad smo pasivni u pronalaženju rešenja?
Čak i ako su roditelji uspeli da prihvate situaciju svog deteta, osećaju krivicu što su previše pasivni. Prvo, želim da vam kažem da vašem detetu ne koristi mnogo ako ga stalno vodite u različite bolnice, kod doktora, na previše terapija, itd.
Drugo, hoću opet da vas podsetim da je vaša intuicija dovoljna. Trebalo bi da se opustite u saznanju da ste prihvatili situaciju svog deteta i fokusirate se na to kako da provedete vreme zajedno na najbolji mogući način. Ako postoji nešto što bi trebalo da uradite, znaćete.
5.Krivica zbog osećaja sreće i uživanja u životu.
Možete li da zamislite da naša deca stanu ispred nas i kažu nam: „Mama, tata, budite tužni zbog mene i patite.“? Ne, oni to ne žele. Ne pokazujete dodatnu odgovornost ako se stalno brinete i ako ste pod stresom, tužni i frustrirani.
Ovo je jedan od razloga zašto se roditelji ne bave svojim ličnim razvojem Recimo da ne bi trebalo da se osećate srećno i radosno zbog smetnji svog deteta. I? Šta to donosi vama, vašem detetu i vašoj porodici? Da li je to što ste stalno zabrinuti dokaz da ste odgovoran roditelj? Nema potrebe da se osećate krivim ako želite da budete kao svako drugo ljudsko biće i da uživate u lepoti života.
Planirajte svoje vreme. Razmislite šta su vam prioriteti i učinite svoje „vreme za sebe“ prioritetom. Moramo da napunimo baterije, inače nećemo moći da nastavimo da dajemo.
Pogledajte decu i videćete koliko su radosna i srećna. Oni nam pokazuju da je to naše prirodno stanje. Zato, bez obzira na poteškoće u životu, posle nekog vremena opet osećamo optimizam, nadu, a potom i sreću i radost. Nema potrebe za krivicom. U našoj ljudskoj prirodi je da želimo da se osećamo dobro.
Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents
Preuzeto sa: mayastoychevski.com
Tekst: 5 Reasons Why Special Parents Are Feeling Guilt
