Branka Bešević Gajić srpska je filmska rediteljka, scenaristkinja i doktor umetnosti. Članica je Udruženja filmskih umetnika Srbije gde je u statusu samostalnih umetnika. Za svoj rad osvojila je više međunarodnih nagrada za režiju.
Nakon završenih studija na Fakultetu dramskih umetnosti, kroz doktorski umetnički projekat posvećen filmskoj režiji u digitalnom mediju, nastavila je sa usavršavanjem na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Koji je odbranila uz prisustvo eminentnih profesora.
Doktorirala je na interaktivnom filmu Odluka koji se bavi uzrocima i posledicama partnerskog nasilja. O kojem se sve češće govori, kako na Balkanu, tako i na globalnom nivou širom sveta. Odluka je prvi interaktivni film na Balkanu koji se bavi problemima partnerskog nasilja. Film Odluka prikazan je na brojnim međunarodnim festivalima gde je osvojio nagrade.
Priznanje Bihać Avantura Film Festivala “Avant&Una” otišlo je u ruke dugometražno igranog/interaktivnog filma Odluka Branke Bešević Gajić. Direkcija festivala ovo specijalno priznanje dodelila je autorki za inovativno istraživanje o novim mogućnostima filmske umetnosti. U kojem naracija ostaje temelj, ali se primenjuju novi tehnološki postupci.
Za ovo ostvarenje dobila je nagradu i u Nišu, zatim i u Skoplju. U Hrvatskoj je prošle godine bila članica stručnog žirija na Festivalu povjesnog filma u Rijeci. Kao i u Bosni i Hercegovini na Mostar film festival. Dok ove godine je već angažovana kao članica stručnog žirija na Festivalu ekološkog filma u Sisku i Zagrebu.
Žiriranje u Mostaru-konkurencija mladi glumci?
Izuzetne su generacije mladih glumaca i verujem u njih. Svake godine godine na Mostar film festivalu pored velikih doajena međunarodnog glumišta, upoznajem mlade kolege. Izuzetna je konkurencija kako sa mladim glumcima tako i sa zrelim etabliranim izvanrednim glumcima. Selekcija je ozbiljna, a time i konkurencija. Uglavnom dobar film, ali i glumac u sebi ima svoju vrednost stoga je uvek teško odlučiti ko je bolji i tada su nijanse presudne.
Film Odluka?
Film “Odluka” je veoma važna priča upravo u izvornoj interaktivnoj formi, kako bismo sagledali uzroke i posledice partnerskog nasilja. Nasilje nije samo problem ljudi koji su uključeni kao žrtva ili kao počinioci. Nasilje je problem svih nas i ne sme se ignorisati. Možda ovaj film neće promeniti svet, ali išli smo iz tog ubeđenja da želimo da nešto promenimo. Dovoljno je da jedna osoba promeni sebe i spasi se u tom slučaju mi smo postigli naš cilj.
Kritika društva je veoma važna
Cilj je bio osetiti kritiku gledalaca koji jednim klikom mogu da odluče o sudbini glavnih likova. U jednom trenutku mogu dobiti psihološki triler. U drugom melodramu, odnosno dramsku priču gde će Ana (op.a. glavni ženski lik koji trpi nasilje) biti spašena. Želela sam da pošaljem poruku da mi kao društvo možemo promeniti mnoge ishode i u stvarnom životu ako bismo probudili svoju svest.
Koliko znači pružiti podršku?
Sve bi bilo bolje kada bismo prijavili nasilje. Ali i kada bi institucije adekvatno procesuirale zločine i kada bi žrtve zaista bile zbrinute. Kada bi se kao društvo zauzeli možda bismo mogli umesto viktimiziranja da pomognemo žrtvama da i same sagledaju. Da su u nasilju jer one toga često nisu svesne. Ukoliko zatvorimo oči i ćutimo mi ćemo postati jedno bolesno društvo.
Muški lik je protagonista ali antagonista?
Muški lik u istom trenutku je negativac i pozitivac, i žrtva i krivac. Bio je to ozbiljan put za sve nas koji smo sudelovali u izradi filma. Jer smo morali da donesemo pravu interaktivnu priču a da izbegnemo video igru.
Film ima preko 15 likova. Pred glumcima je bio veliki izazov jer su morali da odigraju nekoliko različitih karaktera. Kako je izgledao rad sa njima?
Samo snimanje filma je teklo dosta dobro. Bili smo dobro organizovani, uhodani i pripremljeni. I kada imate dobro razrađen scenario i kad imate razvijen projekat to je to. Sve je išlo po planu. I cela ekipa i ja smo veoma zadovoljni onime što smo snimili i uradili. To je bilo uz pomoć producentske kuće Cinnerent i njihove bezuslovne podrške mi smo uspeli da stvorimo ovaj film.
Na festivalu u Mostaru predstavili ste i svoj kratki film Korona. Koji je epilog filma korona?
Epilog je sledeći koronu eliminišemo, planeta se obnavlja i vraća u normalu. Film „Korona“ traje 5 minuta i veoma sam zadovoljna. Jer je od studentske vežbe u doba lockdown-a izrastao u jedan ozbiljan kratki, animirani film. Koji se prikazao na dosta internacionalnih festivala.
Planovi?
Za sada planova ima više kako na profesionalnom tako i na privatnom putu. Možda je novi film u planu. Ali sledim onu staru poslovicu, da ne govorim o planovima dok ih ne ostvarim. Takođe ima dosta i privatnih planova za koje nije najjednostavnije doneti odluku. Na prekretnici sam da odem iz svoje zemlje. Smatram da mi nije dato dovoljno prostora i da je možda vreme da odem u neku zemlju koja je oduvek prepoznavala moj rad.
Zapravo da odem u zemlju gde ću raditi i gde ću biti angažovanija sa svim svojim stečenim kompetencijama. I uvažena sa svim postignutim rezultatima u profesionalnoj i umetničkoj praksi. Negde gde me više poštuju. Uvažavaju. I gde neću biti diskriminisana ni u jednom pogledu, a kamoli zbog svojih stavova. Uprkos svemu to je jako teško preseći i nastaviti dalje jer nisam sigurna da bih mogla dugo bez Beograda. Bez mog grada. Bez mojih kolega i prijatelja. Koliko god da je loše nekako ne znam da li išta poznajem kao svoj grad i svoju zemlju. I da li bih mogla ostaviti sve iza sebe i početi ispočetka.
Zahvaljujući savetima dragih profesora, posebno zahvaljujući profesoru emeritusu gospodinu Goranu Markoviću, možda će moja odluka biti da nastavim dalje da radim na sebi. I to baš u mojoj zemlji i ako to uspem da učinim to će upravo biti zbog mojih dragih profesora. Jer mi daju nadu da ova naša zemlja, koliko kod da je postala teška, ipak postoji tračak svetlosti. Koji eventualno može ukazivati na to da će jednog dana ipak biti bolje. Kako god ja ću doveka nositi moju Srbiju i moj Beograd sa sobom u srcu. Iako pamtim Beograd u kom sam se više, mnogo više radovala ja ću ga uvek voleti.
Saradnja u regionu
Velika mi je čast što sam sa kolegama iz regiona ostvarila divnu saradnju. Posebno mi je drago što su moj rad prepoznali i nagradili uvek. Nedavno su mi kolege iz Bosne i Hrvatske ponudile režiju na jednoj televizijskoj seriji koja bi trebalo da se realizuje u koprodukciji sa Hrvatskom, Bosnom i Srbijom. To je sve na dugom štapu tako da ne bih još o tome. Sada je još rano da otkrivam detalje, a i to nije u mojoj ingerenciji.
Milojev dar i autorska težnja
Milojev dar je žanrovski ratna drama. Priča u kojoj se prepliću ljubav i duhovne borbe. Koja se bavi porodičnim odnosima. Film koji nas kroz Milojeve snove u vojnoj bolnici u Beogradu vraća u njegovo detinjstvo. Sećanje na oca i rodni kraj. Postoji autorska težnja koja nije vezana samo plasman i koja ima svoju publiku na filmskim festivalima koji imaju mnogo jaču priču i veći potencijal od komercijalne isplativosti.
“Isplativost” ovog posla uvek je bila ista. To što nekoga “krene” da na filmu zaradi velike novce to su neke druge vibracije. Ne radi se tu o isplativosti, iako se to često meša. Ovo je zahvalan posao jer vam kao retko koji daje prostora da date svetu iskru svoje duše. Koja treba da zapali plamen istinitog pogleda u ljudima. Da im pomogne da “skinu” maske i pogledaju sebi u lice.
Ovaj posao vas nagrađuje neprestano. Obnavlja vas i gura ka uspehu koji se ogleda u spoznaji tajne koja se zove život i čovek. Postoji samo jedan uslov, a to je da ljubite umetnost svim srcem. Ali ne kao reč, već kao način života. S obzirom da je pandemija stopirala radove na ovom filmu s ponosom mogu da kažem da je film Milojev dar napokon gotov i da će ove godine publika imati prilike da ga premijerno gleda. Kada i gde, javnost će biti blagovremeno obaveštena.
