MAID HEĆIMOVIĆ- ZVEZDA KOJA (NE)SVETLUCA

Maid Hećimović pevač je i veseljak iz Orašja, bosanske Posavine. Narodu se predstavio u takmičenjima Zvijezda možeš biti ti (ZMBT) i X factor Adria 2013, odnosno ’14 godine, gde je ostao upamćen po doslednosti i ubojitom glasu. Podseća na one pevače starog kova koji mogu čitav nastup stajati u mestu u sakou, a samo gromkim glasom praviti čuda, topiti snegove i puniti akustične prostore i duše posetilaca. Ili ako peva na otvorenom, pustiti glas u beskraj da odzvanja krošnjama, pticama i zvezdama.

U finalu regionalnog takmičenja pred prepunom Beogradskom Arenom, izveo je pesme “Kao moja mati” od Zdravka Čolića i “Da je tuga snijeg” od Dine Merlina. U pauzi pre refrena, a pre drugog dela pesme “Da je tuga snijeg”, desilo se zatišje pred buru. A kada je ubojit, plačni glas ponovo iscurio iz muka, raspukla se zemlja i svo nebo sručilo u nju. Oblaci su ispunili pukotine. Nastao je mrak. Usledila je Apokalipsa. “Daaaaljiiine nisuuuu to što se za dušu primiloo. Pusta su to polja nade i barikaade izmeđuuu naaaaaas.” Jedino je Maid stvorio osećaj publici da se nalazimo na Balkanu, a ne negde odakle je franšiza X faktora i došla kod nas. Uz njegove dve finalne pesme, samo još jedna je bila na našem jeziku, a sve ostale na engleskom. Slavuj iz Orašja, balkanski Orfej, postojano je stajao spram dvadesetak hiljada duša i glaščinom iz njegove, preplavio najveću ovdašnju zatvorenu dvoranu. Potop emocija. Iako je rekao da je došao da se zabavlja, a ne da se takmiči (što je ispravan rezon), po mom sudu, pobedniku je pripalo mršavo treće mesto.

 

Nakon toga, nastupao je po festivalima i tezgama, ponajviše u Makedoniji i rodnoj Bosni. Snimio je spot za svoju prvu pesmu “Dok on te ljubi” pa je negde logično da se očekuje nastavak jer sigurno ima još mnogo toga da nam da.

Ovo je bio sažetak činjenica dosadašnje Maidove karijere, a u nastavku teksta sledi osvrt na njegov poziciju i domet na sceni, u kontekstu današnjeg društva i vremena u kome živimo. Ovo je ujedno i ponuda potencijalnog scenarija da kojim slučajem živimo u nekom plemenitijem, normalnijem i pravednijem.

Da je neko drugo vreme, pevač bi mogao da bude samo onaj koji ume da peva. Postojala bi komisija koja bi oporezivala šund i kič, ne bi bila scena ovako heterogena da na njoj svako može da objavljuje šta hoće, nego homogena scena probranih jer samo umešni i daroviti ljudi zaslužuju status zvezde. Ali ne one izvikane, nego istinske, sjajne, na ovom muzičkom nebu. Maid bi zasigurno bio jedna od sjajnijih, sa ovakvom glaščinom dok onako sceničan u svetlucavom sakou zabavlja ljude suvereno vladajući binom. Kad je brži ritam on bi zabavljao raju i plesao dok bi u pesmama sa trunkom sete ostavio i suze i znoj i pola duše na pozornici. Da je neko lepše ustrojstvo, Maid Hećimović i Mirza Selimović bili bi legitimni naslednici Čole i Harija, imali bi autorske pesme i ploče, za koje bi narod nestrpljivo čekao u redovima ispred izdavačkih kuća. Za njih bi pesme pisali neki novi Balaševići, Trifunovići, uglazbljivali bi poeziju i pevali o ljubavi. Punili bi otvorene i zatvorene dvorane, hale i poljane širom našeg govornog područja i diljem ove kulturne sredine. Dakle, ne bi pevali samo tuđe pesme u finalima nekih takmičenja, koja brzo svi zaborave. Ne bi im to bila jedina šasna da izađu pred masu. Postojala bi draž čekanja, vratilo bi se slušanje ploča i druženje i ljubljenje uz njih, vratila bi se vera u idole i davanje autograma, vrisci u prvim redovima krcatih koncerata i čekanja iza scene uz abnormalnu tremu. Budila bi se ljubav, emocije i ono ljudsko i neko preslatko doba naive. Vratio bi se ugled pevačkoj profesiji koja je duboko degradirana. Nestala bi hiperprodukcija gde su ljudi apatični i ravnodušni jer u moru besmisla ne mogu da izdvoje kvalitet. A i ne interesuje ih jer su čak pomalo sebični, slušajući kad šta hoće uvek i svuda, sve im je dostupno i ne zanima ih da se pronađu u pesmama, da ostvare neku dublju emotivnu relaciju sa izvođačima kao ljudima. Ali ne treba kriviti nikog, to je sistemski i tendenciozno rađeno iz razloga koji su daleko od muzike.

 

Nije to poenta priče, poenta priče je da se u datim uslovima- takvim kakvi su, treba boriti do kraja. Jer krajnja bi nepravda bila da ostanemo uskraćeni za jednu pevačku zvezdu. Poruka glavnom akteru ovog teksta je da ne odustaje od onoga za šta je rođen i da bude svestan da mu je mesto na Maksimiru, Marakani, Koševu….

Autor: Aleksa Ćelap