Da pišem na ovu temu došla sam na ideju dok sam bila na jednom seminaru sa svojim kolegama sa Akademije mladih lidera sa invaliditetom koju pohađam.
Sedela sam tako na jednom od sastanaka i posmatrala nas sve, uključujući i mene naravno. I razmišljala kakvi su trenutno životi svih nas kada sumiramo utiske posle skoro dve godine aktuelne pandemije. Kako mi živimo sad? Koliko nam je stvari dostupno? I u kojoj meri? Zašto ću staviti u tekst objektivna iskustva i zaključke osoba sa invaliditetom koje lično poznajem, kao i svoje zaključke.
Moj prvi zaključak je:
Da osobe sa invaliditetom sada imaju još jednu brigu više nego ranije o kojoj moraju da razmišljaju. A to je kako da se najbolje zaštite pošto su krhkog zdravlja. Usko povezano sa tim povećana je i briga za naše zdravstveno stanje. Kao i zdravstveno stanje nama bliskih ljudi pa je zbog toga povećan nivo stresa.
Moj drugi zaključak:
Da nam sada još više nego ranije manjka fizičke aktivnosti i uključenosti u društveni život, koji je ograničen zbog virusa ali to nekima od nas utiče na produktivnost. Pored toga teže organizujemo svoj lični i karijerni napredak i razvoj. Verovatno kao i ostatak populacije kod nas i u svetu. Zbog toga strepe da ne ostanu bez posla oni koji ga imaju, a oni koji ga nemaju se pribojavaju da neće imati priliku da pronađu odgovarajući posao zbog vremena koje je došlo.
Nama već na samom rođenju život zna da bude zamoran da budemo totalno iskreni, jer se neki od nas nose sa svojim invaliditetom od samog rođenja, a neki ga dobiju kroz život kasnije ali svakako zna biti umarajući i ako se mi svi uglavnom vrlo dobro nosimo sa svojim stanjima. Ali svaka promena koja se dogodi može da utiče na nas i našu realnost, ali i ne mora znači da hoće. To je ipak individualno.
Autor: Milica Đorđević
