Da li je i on bolestan? Polako se približavamo samom kraju godine. Zagazili smo u poslednji mesec ove godine, a kako smo odnedavno ušli u dvanaesti mesec, mene početak decembra asocira na „Međunarodni dan osoba sa invaliditetom“ koji se obeležava svakog trećeg decembra. Međutim, iako smo već odavno zagazili u 21. vek u kome ništa ne bi trebalo da predstavlja tabu temu svedoci smo, da na našem brdovitom Balkanu još uvek postoje ljudi koji se vode nekim zastarelim načelima, ljudi koji su puni predrasuda, koji su puni nekih bespotrebnih stereotipa koje se mnogi mladi ljudi, a pogotovo oni koji imaju neki vid invaliditeta trude svim silama da sruše, razbiju i prošire vidike kod ljudi ograničenih shvatanja.
No, kako smo svedoci toga da kod nas još uvek nije iskorenjen pojam Tabu teme koja se usko povezuje sa invalidnošću i bilo kojim vidom hendikepa, još uvek svesni da nismo uspeli da iskorenimo etiketiranja na osnovu različitosti kao i diskriminaciju u svim mogućim aspektima, počevši od škole, preko zapošljavanja pa sve do sklapanja braka i porodice.
Da li je i on bolestan?
Mi moramo biti svesni da osobama sa invaliditetom nije dovoljan samo jedan dan. Oni se s time bore ceo život. Počevši od škole u kojoj se suočavaju sa raznim osudama i upiranjem prsta od strane svojih vršnjaka koji su upravo zbog ograničenih shvatanja svojih roditelja postupili tako kako su postupili. Pa potom se suočivši i sa poteškoćama u zapošljavanju, jer, iako mnoge firme sada zakonski moraju dati posao bar jednoj osobi sa invaliditetom, mnogi poslodavci se, da kažem, povuku kada vide potvrdu o stepenu invalidnosti neke osobe.
Mi, kao ljudi, trebali bismo da shvatimo da se uz pojam „Invalidnost“,“Hendikep“ ili „Invaliditet“ nazovimo to kako hoćemo, ne vezuje nužno i pojam „Nesposobnost“, no nažalost, kod nekih ljudi najčešće su zastupljena takva zastarela shvatanja da čak i poslodavci, koji bi po nekom principu trebali biti edukovani i obrazovani ljudi imaju takva zastarela shvatanja i drže do njih toliko da će osobe koje su radno sposobne i mogu da rade u nekom sektoru, ostaviti bez posla zato što u sopstvenoj glavi stvaraju bauka načinivši osobu ograničenih mogućnosti u potpunosti nesposobnom.
Ono što bi morali kod sebe a i drugih da osvestimo, uključujući i naše potomke, našu decu je da biti različit nije bauk. Biti drugačiji nije nužno loše. I ono što je ključno jeste to da osvestimo i sebi i svima oko sebe je to da ako neko naizgled ima drugačiju fizionomiju tela, drugačije izgleda nego mi, ne mora da znači da ima drugačije potrebe. Ima iste potrebe kao i mi samo malo naglašenije. A ako pak neko ne zna kako da pristupi osobi sa posebnim potrebama umesto da je osudi što je takva kakva je, može lepo da joj priđe i upita nenametljivo da li joj je potrebna pomoć.
Nuđenje pomoći bez pitanja takođe spada u vid nepristojnosti što mnoge OSI shvataju kao uvredu ili poniženje. Umesto upiranja prsta jedni u druge, edukujmo se, potražimo neku literaturu na tu temu u biblioteci, surfujmo po internetu o tome, barem u savremenom dobu nam je na guglu i vikipediji sve dostupno. I osvestimo sami sebi da smo svi mi različiti. Svi smo mi različiti, a opet tako jednaki i zajedno, timskim radom sačinjavamo deo jedne slagalice, šarenolikog mozaika i svi mi imamo posebne potrebe.
Da li je i on bolestan?
Potrebu za ljubavlju. Potrebu za razumevanjem. Potrebu za empatijom i za nekim ko će da nas sasluša onda kada se ne osećamo dobro. Samo što su osobe sa invaliditetom sklonije da te potrebe malo više naglase, i ne krivite ih u tom trenutku – već naprotiv, zagrlite, razumite, saslušajte.
Dolazimo do ključne tačke ovog teksta, a to je samo sklapanje braka osobe sa invaliditetom. Većina ljudi nažalost u samom tom pojmu „Invaliditeta“ vidi feler, oštećenje, neku fabričku grešku osuđujući ljude koje nose taj svoj krst od rođenja bez toga da se stave na njihovo mesto i da shvate da te osobe nisu birale svoj put. Niko ne bira kakav će se roditi, ali mnogi biraju kako će na život gledati kada dobiju taj krst, da li ćemo se smejati, šaliti i prihvatiti činjenično stanje onakvo kakvo jeste ili ćemo se mrštiti, roptati i gunđati – do nas je. Mnogi ljudi naizgled normalni vide crno tamo gde osobe sa invaliditetom vide belo, a tome ih život nauči – prihvatanju.
Tako i dođosmo do samog kraja i do pojma prihvatanja. Osobe koje nemaju nikakvih poteškoća u zdravstvenom i fizičkom pogledu smatraju da bi osobe sa posebnim potrebama trebale da pronađu emotivnog partnera sličnog sebi, sa sličnim ili istim poteškoćama kako bi ih on razumeo, jer u suprotnom – po nekom njihovom mišljenju – niko ih drugi neće shvatiti niti prihvatiti do onih sličnih njima.
Tu mogu reći da greše – naprotiv, poznajem mnoge osobe sa invaliditetom koje su stupile u vezu ili brak sa osobom koja nema nikakvih nedostataka i ta osoba koja je stupila u vezu sa osobom koja ima nekakav hendikep prihvata je kao sebi ravnu i na svoja pleća preuzima delić njenog krsta. Poznajem i osobe koje su u brakovima i vezama sa osobama koje dele isti „problem“ kao i ove, ali to ne znači da ih niko drugi ne bi prihvatio.
Česta pitanja koja osobe sa invaliditetom dobijaju kada stupe u neku emotivnu vezu uz začuđujuće izraze lica drugih ljudi su: „A jel i on bolestan?“
Ne, nije bolestan i ne, nemojte postavljati ovakva pitanja imajte malo granice, razuma, ljudskosti i dostojanstva. I ne, ni osobe sa invaliditetom nisu bolesne, samo se malkice razlikuju od ostalih ljudi koji nemaju ograničenja pri kretanju, orijentaciji i sličnom. Ovakva pitanja krajnje su nepristojna i bezobrazna a čak umeju i da povrede osobe krhkog samopouzdanja.
Da li je i on bolestan?
Mnogi ljudi onesposobljuju osobe sa invaliditetom, samo zbog te etikete mislivši da nisu sposobne za rad, za sticanje karijere, pa na kraju krajeva ni za brak ili decu. Ako je neko slep ne znači da ne može da čita ili piše samo što slepe osobe imaju drugačiji vid funkcionisanja.
Ako je neko nepokretan to ne znači da ta osoba ne može da ima decu ili da se istušira i obavi ličnu higijenu, ako je neko gluv ne znači da ne može da komunicira s drugim ljudima – uvek postoji znakovni jezik ili pisanje poruka. I na kraju krajeva ako je neko drugačiji, ne stavljajte etiketu na njega niti ga osuđujte jer ljudi nisu roba pa da za njih kažete da su oštećena roba.
Edukujte se, pazite o tuđim osećanjima i naučite da prihvatate i druge onako kako ste prihvatili sebe. Tolerancija na različitost jako je bitna. Živimo u 21 veku i znamo da sve se može – kad se hoće. Ko želi, taj nađe i način, a ko ne taj nalazi izgovor.
I molim vas, da o osobama s posebnim potrebama ne pričamo samo danas – već svakog drugog dana, jer šta vredi ako samo jednog dana pričamo o tome dok svakog drugog dana kada se ta tema pomene okrenemo glavu na drugu stranu.
Mnogo je važno edukovati se, biti tolerantan na različitosti, ne upirati prstom u druge, rušiti predrasude i stereotipe i osvestiti da osobe sa invaliditetom nikada u ovom društvu ne bi trebalo da budu tabu tema.
Autor: Nina Miletić
