Čini li nas mudrost boljim ljudima? Šta je uopšte mudrost? Da li se s njom rađamo, ili je stičemo iskustvima, koje nam život servira?
Moje mišljenje je da ona nema mnogo veze sa našim umom, koliko sa onim što nam je u duši. Te tako, imamo one koji su inteligentni, ali nisu mudri, naučili su nešto, ali nisu shvatili suštinu toga.
Čini li nas mudrost boljim ljudima?
„Kada smo mudriji, ponašamo se bolje“, rekla je Maja Anđelo. Valjda je tako zato što smo dotakli dušu i blagost, koju ona nosi. Dok je um prevrtljivac, slagaće nas lako, jer tu nam je ego, koji bi da nas zaštiti.
A duša nas ne štiti, ona nas samo tiho usmerava, svesna da sve što prolazimo nama treba, kako bismo postali mudriji.
Neko ko je zavirio u svoju dušu, ne može biti loš. Svestan je svojih ranjivosti, te zna i da drugi neke svoje nose. Možda ne iste, ali isto bolne, koje nas navode na grubost.
Čini li nas mudrost boljim ljudima?
Samo čovek u bolu može da povređuje druge. Ma koliko mi mislili da je neko loš rođen, zapravo su ga loše okolnosti formirale takvog.
Čini li nas mudrost boljim ljudima?
A šta je bolji čovek, onaj bolji sebi, ili bolji drugima?
Što si mudriji, postaješ bolji za sebe, a za druge, kako se zalomi. Nismo dužni da podnosimo tuđe udarce, samo zato što razumemo da im je teško.
Mudrost je često i izbeći određene okolnosti i ljude. Ne moramo mi sve tuge izneti, niti se davati preko svoje mere, nema tu ni mudrosti, ni dobrote. Biće da je to samo naša nenamirena potreba, da nam kažu kako smo mi dobri.
Biti dobar sebi ne znači gaziti po drugima. Biti dobar sebi znači znati do koje granice se daješ drugima, a od koje počinješ, zbog te svoje „dobrote“, da patiš.
Jer neće nas videti niko, ako prvo mi sami ne vidimo sebe. Zaboravi se ta naša dobrota vrlo brzo, to su oni mudri uvideli više puta, pa konačno i razumeli.
Mudar si tek kad doživiš. I zato se do duše ne dolazi pričom, već samo delima, nekad lepim, a nekad, nažalost, bolnim za nas.
Autor: Ana Milovanović
