Drhtim… Osećam kako se život lomi u meni, kao da duša ne može da odluči želi li još uvek da bude u ovom telu ili, ipak da ode negde… I taman krene napolje, da pobegne, da ode što dalje, a onda se ipak vrati i nastavi da se bori.
Bori se duša protiv svega: života, smrti, tuge, bola… Bori se kao da je u njoj sabrana sva snaga ovog sveta, crpi iz sebe što više može jer ne želi da bude poražena. Tera je neki čudni inat da ostaje, da izdrži do kraja, da pokazuje zube i vraća se na tron taman kad svi pomisle da je odustala.
Ne odustaje ona nikad! Izvuče sablju i diže se iz pepela, brani svoje telo od dušmana onako kako najbolje zna. I dođe joj tako, nekad, da se preda, da ode lakšim putem, da se odmori i onda nastane ova drhtavica, ovo stanje između života i smrti koje samo čekate da prođe.
A prođe čim ranjenik ustane i nastavi svoju borbu, čim počne da grize poput lava i ne dozvoli da ga poraze oni slabiji. Krvav, teško ranjen i malaksao ipak nastavlja napred, ne želi da se preda lako, bez saznanja da je dao sve od sebe.
Tako i ova umorna duša grca od bola, trese se od straha, ali se ne predaje, uvek se vrati u svoje telo, uvek ponosno uzima svoj mač i i brani ono što voli, uvek se digne sa dna…
I uporno osećam da drhtim kao nikada ranije, kao da se život u meni lomi najjače do sada i duša bije svoju najveću bitku. Osećam strah, osećam da je nesigurna, ali znam – zgrabiće mač i pobediti, oteraće i strah i demone i tugu jer ona ne zna za drugo, ne zna za neuspeh, ne zna za kraj…
Autor: Bojana Krkeljić
