*Prvi slučaj u kom nam manjka slobode u izražaju je kada nismo sposobni da ispoljimo sebe, stavove, mišljenja i trenutna stanja. U ovom slučaju osećaj neadekvatnosti je taj koji nas sputava u deljenju sopstvenih gledišta. Tada deluje kao da ne verujemo da su naša mišljenja i stavovi vredni, pa ćutimo umesto da uzmemo učešće u razgovoru. Ovde se ne radi o slušanju, koje deluje učtivo, već o stvarnoj nesposobnosti izražaja. Zašto se plašimo posledica iznošenja sopstvenih ideja? Da li se bojimo da ćemo ispasti glupi ili nedovoljno dobri u nečijim očima? Zašto, ako u suštini znamo i osećamo da je naše mišljenje vredno? Ključ rešavanja ovog problema je probuditi odgovornost da naše mišljenje vratimo kolektivu. Naše nezavisno mišljenje, kao i mišljenje svake osobe u ovom društvu je važno i treba da bude izrečeno, uvek će doći do onoga kome je potrebno. Ako ga prećutkujemo, pored toga što stvaramo sebi energetske blokade, ostavljamoi kolektiv uskraćen.
*Drugi slučaj je nekonformista u reakcijama na druge (umesto da jednostavno izražavamo sebe).
Da li konstantno tražimo pravo na nezavisno mišljenje, a ne posedujemo disciplinu prilikom izražavanja tog prava? Da li često protivurečimo tuđim gledištima samo zato što imamo prava na to i ako svi kažu da, mi ćemo reći ne? Ukoliko prepoznamo da je odgovor da – zapravo smo zarobljeni u borbi za pravo da budemo slobodni. Nema nikakvog smisla boriti se za pravo na slobodu, zar ne?
Takodje, vezivanje za bilo koje gledište, zadrtost u bilo kom stavu, alternativnom ili konvencionalnom, podjednako nam uskraćuje slobodu izražaja i komunikacije.
Autor: emocionalno.osnazivanje