ZVUK PORUKE

Zvuk poruke na mobilnom telefonu… „Konačno!“, pomislih i zgrabih telefon kao da mi život od njega zavisi. Osmeh na licu, ubrzan rad srca, čitam poruku i odjednom… Muk!

Telefon na podu, aritmija, gušenje, osmeh se skamenio, a suze uveliko padale niz lice. Jedna poruka, jedan tren i sve se izmenilo kao na vrtešci…

  • „Jesi li dobro?“, čujem dobro poznat glas, kao kroz vodu…
  • „ Jesam“, slagah i odoh u svoju sobu.

Noge su me izdale uveliko, pa sam sela na krevet trudeći se da dišem što više mogu i gledajući u svoje ruke koje su nekontrolisano drhtale…

„Bože, ili me uzmi, ili učini da sve ovo bude samo san“ , ponavljala sam u sebi istovremeno strepeći da ipak nije san i da će se život nastaviti, baš ovim tokom…

Kada sam ponovo pogledala kroz prozor bio je mrak i ležala sam na krevetu… „Gde je prošla polovina dana?“

Pretpostavila sam da sam se onesvestila i polako se uspravila, pokušavajući da stanem na noge…

„A možda sam sve sanjala?“, ponovo ushićeno uzeh telefon nadajući se da tamo neće biti one užasne poruke i da će se ispostaviti kako sam imala prilično realan košmar. Dešavalo se to i ranije, nije nemoguće, više puta sam se budila uplašena i uznemirena i posle neko vremena je sve bilo ok jer – to je samo san.

Lažna nada! Poruka je vrištala iz telefona, šutirala me ravno u stomak, lupala šamare, davila me i kidala… Treba mi vazduha! Krećem se ka prozoru sporim koracima i u tom momentu začujem kucanje na vratima.

„Otvori odmah!“

Dobro, s obzirom na to da ne znam koliko sam dugo ležala bez svesti, razumljivo je da su se ukućani zabrinuli za mene…

„Evo“ , odgovaram jedvačujno, potpuno netipično za mene, ali koliko god se trudila, glas ne izlazi.

Nekako sam se dovukla do vrata i otvorila, trudeći se da izgledam prirodno.

Par očiju izbezumljenog pogleda gledao je u mene i odmah mi je bilo jasno da se na mom licu vidi koliko mi je loše.

„Na šta to ličiš, zaboga?!

„Štooo?“, napravih se luda.

„Pa… o Bože, ide ti krv iz nosa!“

„Ogrebala sam se…“, pokušah još jednom da slažem… Bezuspešno!

Mantalo mi se o ceo stan se okretao u krug… Bilo mi je muka… Otrčah u toalet svesna toga da više ništa ne mogu da sakrijem. Ovog puta ne mogu biti dovoljno jaka da kažem „nije mi ništa“, a još manje da se tako i ponašam.

„Od koga je bila poruka? Nije valjda…“

„Jeste i pustite me! Ne želim nikakva pitanja, nikakve savete i nikakve reči utehe. Samo me pustite! Pustite da prođe… ili ne prođe, samo me ne terajte da pričam i samo nemojte da mi pričate…“.

Dugo sam čuvala tu poruku koja je sledila sve u meni… Dugo je bila tu kao neka kletva, kao podsetnik na to koliko je život prevrtljiv i surov… Vremenom je izbrisana iz telefona, ali se dovoljno duboko urezala u svaku moju poru da čak i nakon silnog vremena koje je od tada prošlo, ona živi u meni. Živi da me seća na to kako sam jednom mislila da nema dalje i ipak, preživela.

Kao na filmu, sadržaj poruke nikad nikome nisam otkrila, plašeći se toga da se užas ne prenese dalje, da ne zaživi u svetu i da se o njemu makar ne govori, ako je već morao da se dogodi. Posle mnogo godina, sećanje na tu poruku i dalje izaziva istu jezu i dalje zaustavlja dah i izmami koju suzu, ali više ne želim da se život završi, niti želim to da je bila samo san…

Autor: Bojana Krkeljić