Život ne bi bio toliko lep da nije pomalo i tužan. Jednom nam je veroučitelj pričao o svom detinjstvu. Kako je on dobijao sve što bi poželeo, toliko da više nije znao šta da želi. Ništa mu više nije bilo zanimljivo. Ničemu se nije radovao, sve je imao.
Zbog toga je odlučio da se odseli i zasnuje svoju porodicu, od nule, sa svojom ženom, bez ičije pomoći. I to im je bilo izazovno, naravno, ali je tek tada bio srećan. Konačno se „borio“ za nešto.
Nisam tada razmišljala koja je poenta njegovih reči i zašto to priča srednjoškolcima. No, setih se neki dan te priče. Valjda moraš da prođeš nešto kako bi spoznao suštinu, o kojoj nam je on tada govorio.
Ne bi život bio toliko lep da nije pomalo i tužan
A kako mislim tužan? Mislim tako da nam se nešto „mora“ oduzeti, da bismo naučili da cenimo. U suprotnom, obično postanemo nezadovoljni, jer više nema te „igračke“ koja bi nam okupirala pažnju. I koju bismo želeli da imamo.
Želje su ono što nas pokreće. Iščekujemo, nadamo se, uzbuđeni smo. Zamišljamo kako će izgledati to nešto kad nam stigne. Budi se u nama ta dečja radost i sjaj u pogledu. Posebno ako smo za to uložili svoj trud. Jer to je naš uspeh.
Nema tog „dobijenog na tacni“ koje će nas više obradovati od naših ostvarenih „napora“.
Život ne bi bio toliko lep da nije pomalo i tužan.
Kada nešto izgubimo, obično dobijemo neko novo razumevanje i neku novu snagu. Možda smo jako tužni, ali istrajavamo. Jer „ne umire se od tuge“, baka mi je to odavno rekla. Ali se nakon tuge može svesnije živeti. I smejati ponovo. I želeti ponovo.
Ne bi život bio toliko lep da nije pomalo i tužan
Mi smo bića želja. Ako ih više nemamo, to nam je znak da se bacimo u nešto novo. Nešto što će nas radovati. Nema smislenog života, u kom se usput ne radujemo. Pa, čak i nakon suza, koje su znak da smo nekoga, ili nešto voleli.
Ne bi život bio toliko lep da nije pomalo i tužan
Nema prave sreće bez gutljaja ispijene tuge. Kao što nema ni istinskog zadovoljstva, bez plamena iskre života.
Samo da tugu ne zatrpamo površnostima. Samo da tu iskru ne ugasimo pohlepom. Samo kad bismo pronašli meru. Samo kad bismo se bolje pripremili za sve što nas čeka…
Ma, znate šta, spremni smo mi i kad nismo. Život nam to već pokaže, kad treba.
Autor: Ana Milovanović
