Putovanje koje svaki čovek dobije kao dar od Boga na rođenju naziva se život.
Život se može živeti sa svrhom ili bez nje, to je lična odluka svakog od nas pojedinačno, kao što je definicija te svrhe različita za svakog od nas.
Kod nas u narodu se kaže sto ljudi sto ćudi, i možda nekim ljudima služi da o sebi i drugim ljudima misle na taj način. Jer im ta fraza verovatno pruža lažan osećaj ispravnosti i oslobađa ih krivice, odgovornosti i truda da budu bolji prema drugima i sebi.
Ljudi koji žive takvu vrstu života samo još uvek nisu osvestili značaj postojanja drugih ljudi koje srećemo i upoznajemo kroz život, kao ni značaj naših vlastitih postupaka prema tim ljudima, a itekako trebamo osvestiti to.
Iz razloga što mi doživljavamo iskustva u životu koja su nam potrebna i bez njihovog postojanja ne bi ni bilo naših životnih iskustava, koje nazivamo lekcijama a bez tih stečenih lekcija ne bi ni bilo naše ekspanzije i duhovnog razumevanja okoline koja nas okružuje, tradicije i običaja naroda kome pripadamo.
Ne bi posedovali emocionalnu bliskost, prema važnim ljudima i ne bih bili emocionalno inteligentni.
Po mom skromnom mišljenju poenta postojanja i delovanja je vrlo jednostavna i glasi ovako sve što želiš osetiti i doživeti trebaš prvo dati.
A suština je namera zbog koje to nešto radiš ili daješ nekome.
Da bi smo nekome u životu nešto dali moramo prvenstveno znati vrednost nas koji to nešto dajemo,vrednost onoga kome dajemo,i vrednost onoga što nekome dajemo.
Prihvatanje je takođe jako bitna stavka u svakodnevnom funcionisanju iz razloga što drugi ljudi imaju različite vrednosne sisteme, i prioritete koje mi možda ne shvatamo kao vrednosti međutim to je stvar percepcije i zaslužuje poštovanje.
Da bi smo imali život vredan življenja moramo dopustiti sebi da primimo sve što drugi žele da nam daju iz nekog njima poznatog razloga, takođe moramo sebe naučiti da i mi drugima dajemo određene životne darove.
Autor: Milica Đorđević
