Blizu smo kraju godine. Dete u nama skače od sreće, a čovek u nama pak drhti.
Čovek ipak nekako s pravom drhti, zato što se u proteklim godinama dosta očekivalo od njega.
A on je samo čovek, koji hoće, trudi se, a ipak često omaši, zato što se ne snalazi.
Ti promašaji često dolaze u iskustva svakog od nas, da nas nateraju da zaboravimo samosažaljenje, da zaboravimo na osećaj krivice, da zaboravimo našu stalnu težnju da popravimo sebe.
Kada si u “problem” nemaš vremena da se preispituješ iznova i iznova, već praviš nove korake onako kako ti osećaj i intuicija nalažu.
Više se toliko ne buniš zbog toga gde si se našao, već se svom svojom snagom trudiš da ti bude što prijatnije tu gde jesi, i da se što bolje snađeš u narednim izazovnim trenucima.
I tako kroz vreme malo prolaziš ovo pa malo ono, pa pogrešiš i srušiš sebe do temelja.
Pa ustaneš sakupiš sve svoje delove i nastaviš da se sastavljaš i gradiš usput. I tako mesec po mesec, svake naredne godine i dalje verujući da si baš ti, tvoja duša, srce, tvoj um, tvoje misli, glavni i jedini uzrok za tvoje ‘velike’ promašaje.
I tako godina prođe i nova dođe a ti i dalje veruješ u isto, i nisi saznao kako da iznad proseka živiš u toj novoj godini.
Pa zato nastavljaš da se silovito trudiš da popraviš sebe, kako bi promenio svoju životnu realnost.
A ti si kao biće savršeno ispravan.
Ono što je za popraviti su navike i uverenja koje te dovode do iznova ponovljenih promašaja.
Ne prouzrokujemo mi kao osobe svoje promašaje, prouzrokuju ih naše navike i uverenja.
Autor: Milica Đorđević
