Jul i puno kiša. Lilo je kao iz kabla kako kaže naš narod. Pomeram zavesu i vidim natopio se travnjak iza kuće. Iz misli me prekida taksi, baš je zalegao na sirenu. Utrčavam u auto sa ćerkicom i odlazimo do obližnjeg dispanzera. Ona ima 3 godina, još od kada smo bombardovani pre par meseci, često je bolesna. Dobija stalno neke prehlade, a i moj stomak čudno radi od tada, makar i na najmanji stres. Iznenada pauza, čekamo zbog jedne injekcije sat i jače. Završavamo, izlazimo a i kiša je usporila. Nismo daleko valjalo bi da prošetamo posle terapije, mada vidim da se ćerkici baš to i ne dopada. Kupujemo kolač i sličice i koračamo kući. Zahvaljujem se Bogu što staje kiša, pa pada danima, a juče samo što smo završili krečenje i jutros okačih čiste i opeglane zavese. Blizu ulice puno kamiona,puno ljudi, kuća je pored pruge. Evo i sada posle 20 godina gutam knedle i puls mi se ubrzava kada mi iskoči ta slika pred očima. ,,Gde ćeš komšinice, voda nas pojede za jedan sat, svi smo poplavljeni?!“.
Ne verujem šta mi kaže komšija, živi dve kuće pre moje, trčim do moje kapije… Bože tada sam umrla. Nema sam,hodam kroz vodu ledenu do struka. Dvorište poplavljeno, ali takav nagib da u kuću još nije ušla voda. Ulazim, dolaze prijatelji, rođaci, malu odvode na ramenima, a meni se magli. Pakujem na stolove stvari, podižemo krevete i uzimam šta mi je hitno. Sve mi je hitno, sve bih ponela. Voda brzo nadolazi, nemam vremena, samo lična dokumenta i malo garderobe. Izlazim i pakujemo džakove punjene peskom na ulazna vrata. Vojska ih je donela kao spas da ne uđe voda ili barem mulj unutra. Vuku me da izađem iz dvorišta, otimam se i plačem. Samo što sam okrečila, samo što su nas bombardovali! Stojimo i gledamo kako voda probija džakove. Ulazi u kuću i sve pada i lomi se. Kroz prozor se vide ormani i stvari kako plutaju. Vrištim u sebi i grdim Boga i sve sveto. Plivaju igračke, slike, delovi garderobe… pliva ceo moj život u ovoj mutnoj vodi. I sada dok pišem plačem, uzet mi je tada deo života i deo ćerkinog detinjstva. Ostaneš sa par krpica i glavom na ramenima, pa iznova gradiš sebe i sve oko sebe. Povukla se voda nakon dva meseca, ali je sve otišlo, nestalo je sve. Poneka lutka, posuđe puno mulja i kamara mokrih i neupotrebljivih stvari. Narod se sjatio, svako svoje čisti i svako svoje oplakuje. Sve je plivalo i stvari i životinje i biljke. Što ne volim kišu? Možda eto iz tog razloga, davno sam oprostila, ali kome ne znam.
Možda je Bog oplakivao sve nas. Nakon bombardovanja pogođeno je puno gradova i sela i oba puta sa neba. Možda su to naše suze samo nama vraćene. Prošlo je kao i sve velike nesreće u mom životu. Dao si mi lekcije, ali me i dalje šamaraš! Pokisla mi je duša tog jula i te godine. Ostala sam bez ičega. Sušila sam tu moju dušu, zasadila isto cveće u istoj bašti. Od tada češće gledam u nebo, samo da ne pokisnem više nikada.
Autor: Sanja Radojković Đurđević
joj, isplakah se, bilo i ne ponovilo se nikada vise.
Teška tema, ali i znak da u životu mora sve da se prihvati i da može da se pregura uz jaku volju i želju. Okružimo se ljubavlju i pozitivnim mislima 🙂